Kad vam najveći domaći izdavač objavi knjigu koja izazove prilično interesovanje u javnosti, mediji vas zovu da učestvujete u najrazličitijim mogućim emisijama koje često nemaju mnogo veze sa samim objavljenim delom. Tako sam i ja bio u prilici da tokom avgusta, po objavljivanju romana Čovek koji je ubio Teslu, gostujem na nekoliko televizija gde sam mnogo manje pričao o knjizi nego o kojekakvim dnevnim aktuelnostima. Ni štampani mediji tu nisu izuzetak, ali moram da priznam da su se od svih, što se Tesle tiče, najagilnijima pokazali novinari iz kulturnih rubrika Pravde i Novosti. Ova potonja novina danas je objavila moj odgovor na pitanje "Koji je film vašeg života." Priznajem da sam u prvom trenutku kada me je novinarka Marina Mirković to upitala, osetio nalet panike - kako od svih hiljada i hiljada filmova odgledanih za ovih bezmalo pola veka odabrati baš onaj pravi? Ali, već sledećeg trenutka shvatio sam da je odgovor zapravo - no brainer. Za sve one koji ne kupuju ovaj dnevni list, a interesuje ih šta sam mogao reći na ovu temu, evo integralne verzije onoga što sam kazao (a ispostavilo se da ipak ima veze sa Čovekom koji je ubio Teslu):
(quote)
Pripadam generaciji koja je upoznavala najnovija svetska kinematografska ostvarenja prevashodno zahvaljujući FEST-u, i godine kada sam veoma aktivno pratio program tog filmskog festivala u Beogradu – prva polovina osamdesetih – obilovale su filmovima koji su značajno uticali na formiranje svetonazora svih nas iz šezdeset i neke. Mogao bih da nabrojim dosta filmova koji su, u tom smislu, za mene i dan-danas „veliki“ – Otimači izgubljenog kovčega, Ekskalibur, Blejd raner, Imperija uzvraća udarac, Vatrene ulice, ali i neke ranije poput Osmog putnika, Divlje horde (o, kakav film!), Odiseje u svemiru 2001. i Paklene pomorandže... Međutim, siguran sam da nijedan od njih ne bih nazvao „filmom mog života“, pošto taj atribut pripada ostvarenju na koje bi retko ko pomislio govoreći o najvišim dometima filmske umetnosti. Reč je o malom, žestokom filmu koji svakako nije ostavio ravnodušnim nijednog gledaoca u oronuloj sali blaženopočivšeg bioskopa Slavija gde se najpre davao, pre čitavih trideset pet godina: U zmajevom gnezdu Roberta Klouza sa Brusom Lijem u glavnoj ulozi.
U romanu Čovek koji je ubio Teslu, pokušao sam da na jednom mestu objasnim značaj tog filma – moj (anti)heroj Nikodije Marić se priseća čuvene scene borbe u sali sa ogledalima na Hanovom ostrvu, koja na neki način odslikava ustrojstvo multiverzuma u koji Nikodije samo što nije stupio. I baš kao njemu, tadašnjim klincima čitava ta špijunsko-borilačka bajka bila je, kako se to na engleskom obično kaže, larger than life – impresivna priča o usamljenom junaku suočenom s nadmoćnim hordama zla, čoveku koji uspeva da donese pobedu principu dobra (više godina pre nego što će tu večitu dihotomiju Džordž Lukas vešto iskoristiti u konceptu sile u Zvezdanim ratovima), samo zahvaljujući sopstvenoj veštini koja se graniči sa supermoćima.
Brus Li je naterao bezbroj golobradih klinaca u Srbiji – među njima i mene – da počnu da treniraju karate (tada kod nas nije bilo sportova poput kung fua, džitkun doa, taj či čuana i ostalih egzotičnih disciplina koje su danas na raspolaganju svima zainteresovanim za njih). Verna publika sledila je film kako se selio iz sale u salu, od Slavije preko 20. oktobra u bioskop Beograd, gledala ga više desetina puta, znala sve dijaloge napamet (i ja bih sada umeo da izrecitujem dobar deo) i znatno doprinela procvatu proizvodnje semenki, suncokreta, leblebija i ostalih „sportova za zube.“ Stolari su trljali ruke dok su nadobudnim budućim majstorima borilačkih veština prodavali nunčake iz domaće radinosti i puštali ih da sami sebi ostavljaju modrice i bubotke, a kada se o prekretnici decenije počelo govorkati o proizvodnji takozvanih „magnetoskopa“ (video rekordera) za široko pučanstvo, san većine nas bio je da dođemo do takve mašine i snimka U zmajevom gnezdu, kako bismo beskrajno mogli da ponavljamo prizore epske bitke u podzemlju u završnoj trećini filma.
Egzotika Hong Konga, muzika Lala Šifrina (koja je zatim završila u brojnim špicama sportskih programa), učešće američkih glumaca i produkcija na mnogo višem nivou nego u dotadašnjim ostvarenjima Brusa Lija, sve je to doprinelo da za moju generaciju U zmajevom gnezdu ostane jedan od najznačajnih filmova svih vremena. Da, znam da to nije Bergman, Vudi Alen, Felini, pa čak ni Kameron. To je samo mali, žestoki film, ali će možda upravo zbog toga za mene zauvek ostati – larger than life.
(unquote)
Evo, koliko da bude zabeleženo: knjiga je stigla iz štamparije. Sad – šta joj bog da. Ono što je sigurno, imaće dobre šanse da dođe do svih zainteresovanih – sajt je postavljen (http://www.covekkojijeubioteslu.rs), krenulo je sa intervjuima za novine i pojavljivanjima u TV programima, a čujem od jednog novinara koji je radio intervju sa Radetom Šerbedžijom kako bi naš veliki glumac, na osnovu sinopsisa i šture sadržine romana dostupne na Internetu, rado ponovio ulogu Tesle, ovaj put u filmu koji bi se eventualno snimio po romanu. Zaista, niko ne bi bio srećniji od mene kad bi tako bilo, jer je Šerbedžijin Tesla u onoj davnoj TV seriji zaista bio fascinantan.
A svima koji se knjige late želim da uživaju u njoj makar onoliko koliko sam ja uživao pišući je...
Pre mnogo godina, rastao sam u okruženju koje današnji naraštaji teško mogu i da zamisle – televizija je imala dva programa i najčešće bila crnobela; vrhunska tinejdžerska zabava bili su stripovi i bioskop, a za one sklone čitanju kao što sam ja – knjige. Nije bilo računara, nije bilo interneta, muzika se slušala sa vinilnih ploča uz krckanje gramofonske igle „toske“, a video-rikorderi (masivni futuristički aparati sa reklama iz zapadnonemačkih komercijalnih kataloga koje su svi tada nazivali magnetoskopima) bili su neostvarivi san svakog klinca koji se upisao u školu karatea zahvaljujući filmu U zmajevom gnezdu i za koga se predstava o raju poklapala sa mogućnošću da nebrojeno puta pušta – na sopstvenom Ei-Niš TV-u – besmrtni obračun Brusa Lija sa stražarima u podzemlju Hanovog ostrvskog opijumskog carstva.
Kao i većina mojih drugova u to doba (neki doduše kažu kako ovo važi samo za jedince, i možda su u pravu – ja sam zaista bio i ostao jedino dete svojih roditelja) imao sam običaj na koji se svako ko ume iole pristojno da se ponaša s pravom mršti: voleo sam da čitam dok jedem. Naravno, čitao sam stripove – najviše Alana Forda, Asteriksov zabavnik i Stripoteku – a kako je vreme prolazilo, umesto da tu naviku suzbijem i od nje odustanem, samo sam postepeno promenio medij koji sam eksploatisao uz jaja na oko i litar koka-kole: sa crtanih romana sam polako prelazio na pisane, petparačke, Vajata Erpa i Doka Holideja, Luna Kralja Ponoći i X-100 romane, da bi se zatim pojavio Sirius, a za njim i knjige iz edicije Kentaur i prva izdanja romana Stivena (odnosno StiVNa, po tadašnjim „Dečjim novinama“) Kinga u SFRJ. Tačno je da su stripovi daleko pogodiniji za manipulaciju za stolom punim posuđa, pribora za jelo, čaša i flaša, ali knjiga koju ne možete da ostavite čak ni na desetak ili petnaestak minuta koliko vam je potrebno da zadovoljite svoje blagoutrobije, morala je da bude nešto zaista posebno.
Onda se, kako to biva, vremena promene i sve bude drugačije. Nove generacije više ne čitaju dok jedu, već jedu dok su na WoW-u, Fejsu ili čemu već ne, ili klopaju neumorno šetajući po desetinama kanala kablovske. Epska borba Brusa Lija protiv snaga zla odavno je dostupna i može se gledati kadar po kadar, koliko vam duša ište – samo što je samim tim potpuno izgubila onaj nekadašnji oreol neostvarivog čuda. A vi ste odrasli i više ne čitate uz jelo – osim možda novine, ako vam u blizini nisu žena i(li) deca.
Danas sam, posle toliko vremena, čitao knjigu uz ručak. I da, osećaj je bio upravo onakav kakvim ga pamtim: uživao sam kao dete. A knjiga koju sam čitao, već pri samom kraju, bila je Kičma noći Otoa Oltvanjija.
Da se odmah razumemo: Oto je moj prijatelj, a ja nisam književni kritičar, tako da ovde ne možete očekivati nikakvu dubokomislenu, a kamoli objektivnu analizu njegovog pozamašnog romana: kad god govorim o knjigama, filmovima ili muzici, činim to sa stanovišta najobičnijeg konzumenta. Zato sledećim pasusima možete pristupiti kao utiscima ovejanog čitača uz jelo, koji često zaboravlja gde je granica između gladi za duhovnom i gladi za telesnom hranom.
Dakle: Kičma noći.
Petsto strana!
Znate li koliko je teško napisati petsto strana?
Dobro, postoje skribomani za koje je to mačji kašalj, ali svako ko je ikada pokušao da sačini iole suvisli tekst, koji ima svoju glavu i rep, a bogami i ono u sredini što ih drži na okupu, svestan je da pisanje romana – dobrog romana – ovog obima predstavlja poduhvat vredan strahopoštovanja. Otou je pošlo za rukom da taj poduhvat uspešno dovede do kraja. I još važnije, da ga dovede do uspešnog kraja.
Pre nego što sam se latio romana, bio sam u prilici da pročitam ono što je o knjizi bilo dostupno u medijima. Uvek je interesantno proveriti kako javnost – ili „javnost“ – reaguje na književnost koja se obično ne svrstava u književnu maticu, šta god to bilo. Pogotovo ako se već dugo i sami bavite pisanjem takve proze. Bio sam nemalo iznenađen, ne zbog toga što se pojavljuju negativni komentari na Kičmu noći, već zbog argumentacije koju oni koji ih pišu koriste kao obrazloženje svojih zamerki. Ono što sam i bez čitanja romana mogao da zaključim iz nekolicine takvih prikaza bilo je da se njihovim pisanjem bave ljudi poput onih što ne umeju da pevaju, ali mnogo vole to da rade – drugim rečima, apsolutne žanrovske neznalice čiji se književni svetonazor gradio na fosilnoj školskoj lektiri i stavovima književne kritike koji su – možda – mogli biti legitimni pre sto godina.
Jer, zamerati piscu kako nije do kraja iskoristio potencijale za iznošenje kritike savremenog srpskog društva oličenog u korupciji, masovnom neukusu, kriminalu i rijaliti šou nekulturi – a eto, mogao je gromko da udari po tim pošastima našeg sadašnjeg trenutka, samo da se nije zaluđivao tamo nekim glupostima kao što je „fabula radnje“ – znači ponavljati već odavno šuplji skerlićevski poklič i vjeruju: biti pisac je, jel’te, društveno odgovorna uloga, i pisac mora prosvetljivati potlačene i nepismene mase, otvarati im oči i britkim perom rušiti sva zla društvene neravnopravnosti. Pišimo o stvarnosti, kako bismo je menjali. Realizam über alles. Nema veze što je za tih sto i kusur godina od Skerlića naovamo narod „prosvetljivan“ što milom, što silom da bi danas po svojoj prosvetljenosti sasvim ravnopravno parirao svim ostalim narodima regiona pa i šire. Globalizacija über alles i jeftina i pristupačna tehnologija omogućili su svakome da stupa u interakciju sa svakim, tako da je priča o avangardnoj ulozi „poštene inteligencije“ na polzu društvenog progresa danas ne samo prevaziđena, već i smešna. Pisci danas niti mogu, niti žele da dižu revolucije. Pisci danas moraju da pariraju daleko upadljivijim i efektnijim medijima nego što je knjiga, i zato – ukoliko uopšte žele da imaju komunikaciju sa čitaocima – moraju pisati čitljivo i zabavno; ukoliko pritom ukažu na neku zanemarenu ili skrivenu životnu istinu, iznedre grumenčić mudrosti, tim bolje. U tom smislu, Kičma noći je izuzetno uspešan roman. Toliko uspešan da onima koji se nikada neće odlepiti od Ane Karenjine ili Korena to strahovito smeta.
Druga česta zamerka u ovim tekstovima jeste nešto u stilu: knjiga je super sve negde do polovine, pravi tvrdi krimić, ono, Miki, noir i te šeme, ali onda kad se pojavi element natprirodnog, jebiga, ode mas’ u propas.’
Besmislica koja samo dodatno svedoči o tome da oni koji takvu tvrdnju izgovaraju nisu pročitali ama baš ništa od savremene slipstrim proze.
Otova knjiga je fantastika od početka do kraja, kako god želite tu odrednicu da tumačite – od one najšire i najoveštalije, da je svako delo fikcije fantastika (neki, kao StiVN K., to lakonski kažu rečenicom: „Svi pisci su lažovi“), pa do teze da je radnja Kičme noći smeštena u paralelni univerzum, veoma sličan našem, sa malim razlikama koje to dokazuju. Ima čak i domaćih pisaca koji – ne pročitavši Otov roman – potcenjivački po čitaoce kažu kako nema ničeg goreg od „promene žanra“ usred knjige, jerbo prosečan čitalac voli da „unapred zna šta čita.“ Tja, moguće je da ja nisam prosečan čitalac (mada mislim da bih to vrlo lako osporio), ali znam da najviše volim kada me neka knjiga iznenadi. A Kičma noći uspeva i u tome.
Dok je svoj roman pisao i konstruisao (za ovakav tekst to je veoma značajna aktivnost), Oto je umešno uveo čitaoca u svet koji mu je jako dobro poznat, pletući sve vreme mrežu priče, onoga što tako često nedostaje knjigama koje se danas pojavljuju, i dramaturško pravilo o četiri četvrtine funkcioniše u Kičmi precizno kao štoperica; da se poslužim analogijom sa Spilbergovom Ajkulom koja se tako često uzima kao primer dramaturški savršeno ispripovedane priče, upravo tu negde, na polovini romana, bivši lovac (kod Spilberga ajkula iz naslova filma, kod Oltvanjija Student) postaje lovina i priča kreće prema raspletu.
Ali preciznost i čvrstina strukture teksta nisu jedini kvaliteti ove knjige. Uočljiva je i divljenja vredna pažnja koju je Oto uložio u brušenje bukvalno svake rečenice – ovako urođeno aljkav i lenj, nikad sâm ne bih bio kadar za nešto slično, tako da prosto moram da se skromno poklonim svakom piscu koji svoj tekst poštuje toliko da želi da ga učini savršenim. Takođe i težnja da se iz žanra pomenutog noir-a izvuče ono najbolje, te da se prilagodi našem lokalnom ambijentu i koloritu, uz stvaranje novih arhetipova, junaka drugačijih od dobro poznatih privatnih detektiva, tajanstvenih femmes fatales i prljavih policajaca.
Oto izvanredno poznaje savremenu angloameričku kriminalističku prozu, ali isto tako i horor i fantastiku, i impresivan je način na koji je sve ono dobro što je u njima prepoznao primenio tokom pisanja Kičme. Nestvaran noćni svet kroz koji nas roman vozi, likovi čija imena i nadimci – tako razdražujući za neke – predstavljaju sasvim legitimnu piščevu književnu stilizaciju, pa čak i štos sa preranom likvidacijom (relativno) najsimpatičnijeg junaka (klimoglav od Dena Simonsa iz Leta noći), sve su to elementi zahvaljujući kojima Kičma noći funkcioniše u svakom mogućem smislu – kao slika naše stvarnosti, svakako, ali u iskrivljenom ogledalu; a Oto je to ogledalo iskrivio baš po svojoj meri, i u svakoj rečenici oseća se neskriveno uživanje sa kojim je tu sliku stvarao.
Zbog svega ovoga, i zbog te proklete čitljivosti koja me je naterala da se vratim lošim navikama iz mladosti, Kičma noći je knjiga kojom sam ostao izuzetno zadovoljan. Postoji (zapravo – ne postoji, ali već ćete shvatiti šta hoću da kažem) jedan američki pisac sa čijim stilom može da se meri ova Otova najnovija knjiga – ako se oduzmu elementi krimića i fantastike.. Posredi je čuveni Henk Mudi, koji se proslavio romanom Bog nas sve mrzi, o čemu ste svojevremeno sve mogli da vidite u seriji Kalifornikacija. Do kraja godine, Bože zdravlja, bićete u prilici da tu knjigu pročitate u izdanju Paladina, pa ćete prosuditi jesam li u pravu ili ne.
Ostaje pitanje hoće li Oto i ubuduće stvarati slipstrim prozu, ili će se, kao Mudi, okrenuti „glavnom toku“ i dati toj presahloj struji novi život i snagu. Što se mene tiče – kako god mu drago. Znam da ću sa velikim apetitom i zaovoljstvom i dalje čitati sve što bude napisao. U fotelji, za trpezarijskim stolom, u redu za registraciju kola (kao danas) ili tamo gde i kralj ide peške.
Takva je sudbina dobrih knjiga.
GORANU, U DOBROJ GODINI piše u posveti na prvoj strani novog romana mog prijatelja Ota Oltvanjija, ispod karakteristične karikature kojom on krasi sve svoje posvete. Znam dobro na šta misli: 2010. je godina u kojoj će se pojaviti brojne knjige pisaca kao što smo Oto i ja, ljudi koji su u proteklih dvadesetak godina nekako uspevali da otmu vremena od svakodnevnog života kako bi stvarali sopstvene svetove na pisanim stranicama: Otova Kičma noći se pojavila u aprilu, sprema se roman-prvenac nadarenog mladog pripovedača Darka Tuševljakovića kao i britkog i urnebesnog hroničara današnje svakodnevice, Petra Petrovića. Jovan Ristić ima spremnu zbirku priča koja će osvanuti do jeseni, a eto i meni (kao u onoj anegdoti sa Markom Tvenom) ubrzo treba da u produkciji „Lagune“ bude objavljen novi roman – Čovek koji je ubio Teslu.
Zajednička karakteristika za sve pobrojane mlade pisce (i među njima mene, ne tako mladog) jeste to da već duže vreme stvaraju izvan onoga što se obično naziva „književnom maticom.“ Nema ih u udruženjima književnika, ne pominju se u elitističkim i niskotiražnim književnim novinama i časopisima, žiriji ih ne uzimaju u razmatranje za nagrade, ali eto – tiho i dalje rade, za publiku koja očekuje njihove romane i priče uprkos tome što ih naš literarni establišment – ako to uopšte više i postoji – uporno ne primećuje.
Još jedna zajednička osobina ovih istrajnih ljudi jeste i to što su svi, bez razlike, počeli da stvaraju priklanjajući se žanru fantastike, da bi zatim u svom književnom izrazu i rasponu tema i interesovanja iskoračili u neprecizno definisanu bujicu takozvanog slipstrima (eng. slipstream), književne struje kojoj pripadaju – i u Srbiji i u svetu – oni stvaraoci koji slobodno uzimaju iz žanrova ono što im se najviše dopada, primenjuju to u svojim delima i drsko zalaze u domene glavnog književnog toka, muteći njegovu tako čistu, profiltriranu, gotovo sterilnu vodu.
Oltvanjijeva Kičma noći je slipstrim. Petrovićev roman Crvena zvijezda, belo dugme, plava grobnica takođe je slipstrim. Baš kao što je slipstrim Šejbonova Jevrejska policijska stanica ili Mekdonaldov Brazil. Usuđujem se da kažem kako je i Čovek koji je ubio Teslu jedan od takvih romana „mutivoda.“
Dugo sam želeo da napišem roman o jednom od likova koji se često pojavljuju u mojim pričama, od samog početka mojih književnih pokušaja (kraj osamdesetih godina prošlog veka), pa do danas (poslednji put u noveli „O vukovima i ljudima“ u zbirci Tihi gradovi koju je „Laguna“ objavila 2007). Reč je o Nikodiju Mariću, nekoj vrsti srpskog super-tajkuna koji se pojavljuje na najrazličitijim mestima i u veoma različitim epohama, najčešće kao mračan i zlokoban učesnik događaja o kojima konkretna priča govori. Mnogi moji čitaoci već duže vreme traže da konačno iznesem njegovu životnu priču i objasnim logiku koja stoji iza Nikodijevog sveprisustva u različitim svetovima koje sam svojevremeno stvorio. Srećom, savremene teorije kvantne fizike i multiverzuma omogućile su mi da to relativno jednostavno rešim, upravo u Čoveku koji je ubio Teslu.
Međutim, roman se ne bavi isključivo Nikodijem Marićem, jer da je tako, mogao bi se svrstati u čistu naučnu fantastiku i sada ovde ne bih govorio o slipstrimu. Na tu ničiju zemlju roman odvodi narativna nit iznesena u dnevničkim beleškama Jevrema Radivojevića, mladog asistenta Nikole Tesle zaposlenog u beogradskoj laboratoriji velikog naučnika. Reč je o početku treće decenije dvadesetog veka, i moram da priznam kako mi je bavljenje tom epohom i istraživanje neophodno da je dočaram iole uverljivo i zanimljivo, pružilo neizmerno uživanje. Ni sam nisam znao koliko malo toga znam o prošlosti rodnog grada i o životu Beograđana u to doba. Naravno, uzeo sam sebi taman toliko pesničke slobode koliko je bilo neophodno da priča funkcioniše u skladu sa sopstvenom unutrašnjom logikom, tako da su neki istorijski likovi koji se – u manjoj ili većoj roli – pojavljuju u romanu, poživeli malo duže nego inače, ili im je životni put išao sasvim drugačijim tokom. Više o tome zainteresovani mogu naći na adresi prezentacije romana koju „Laguna“ marljivo priprema za Internet. A oni koji žele da zaista osete kako je izgledao život u starom Beogradu, mogu da se late izvanredne knjige Siluete starog Beograda Milana Jovanovića-Stojimirovića: siguran sam da će uživati koliko i ja dok sam je čitao.
Dakle, roman je gotov, gaće su – što bi rekao naš pisac Radmilo Anđelković – skinute, i sada čitaoci treba da iznesu svoj sud. Pretpostavljam da je ogroman uspeh koji je prošle godine Dejan Stojiljković postigao romanom Konstantinovo raskršće omogućio blagonakloniju recepciju knjiga koje se mogu svrstati u slipstrim, tako da čitaoci – a rekao bih i „stručna javnost“ (tj. kritika) – sada spremnije uzimaju u ruke romane domaćih pisaca koji ne pišu samo o onome što jeste, već i o onome što je moglo, ili će tek biti. Čovek koji je ubio Teslu donosi sliku jedne malo drugačije Srbije, onakve Srbije o kakvoj bih voleo da sam učio na časovima istorije u školi. Ali, ako već istorija nije bila blagonaklona prema nama (ne zaboravimo: istoriju pišu pobednici, što prilično jasno govori o našem mestu u poretku stvari), zašto alternativna istorija ne bi bila lepša, svetlija, bolja i perspektivnija?
U međuvremenu, domaći slipstrim grabi krupnim koracima napred: pripremaju se nove knjige Ilije Bakića i Pavla Zelića, a u najavi je i roman velike mlade nade domaće „rubne“ književnosti, Adrijana Sarajlije.
Dobra godina, nema šta.
THE CHURCHILL’S ARMS je pab/restoran nedaleko od Noting Hila u kojem se već više godina sastajemo sa Vasom Ćurčinom (od 5. maja p.g. – doktorom informatike Vasom Ćurčinom) kad god se zadesimo u Londonu. Zahvaljujući blagodetima Fejsbuka i predusretljivosti Kima Njumena, upravo smo na tom mestu dogovorili sastanak i večeru s velikim piscem za 4. maj u 19:15.
Gaga i ja stižemo nešto ranije i čekamo ispred paba da se Vasa pojavi. Ubrzo stiže i on, taksijem; razmenjujemo okasnele rođendanske poklone (doneo sam mu odabrane knjige iz produkcije Tardisa i Everesta kao i Otov novi roman, dok sam ja od njega dobio luksuzno ukoričen i upakovan strip Fables Bila Vilinghema i CD Vorena Zivona The Envoy). Onda se setimo da proverimo nije li Njumen već stigao i zaista, zateknemo ga unutra kako sedi sam za stolom i ispija čašu crnog vina.
Ovo je prvi put da uživo vidim jednog od svojih omiljenih pisaca, ujedno i autora čija dela Paladin treba da objavljuje u kontinuitzetu u godinama koje dolaze. Njumen izgleda blago ekscentrično, kao dobroćudni čudak i samotnjak, u svetlom mantilu i sa šeširom na glavi. Upoznajemo se uz piće (Ginis za nas troje, naravno), a onda nas osoblje ljubazno poziva u restoranski deo, gde je sto spreman za nas. Pošto je vlasnik paba oženjen Tajlanđankom, u restoranu se služi sjajna tajlandska hrana, tako da naručujemo ukusna predjela i ljutu večeru, a onda nastavljamo razgovor sa Kimom.
Tvrdi da mu je veoma drago što će se Povratak u SSAD pojaviti u srpskom šrevodu, pošto će to biti tek drugo svetsko izdanje ove fascinantne i iznad svega zabavne knjige (prvo, i dosad jedino, bilo je izdanje Marka V. Zisinga u Americi, u veoma malom tiražu). „Priče iz knjige pojavljuju se u časopisima i antologijama“, kaže Kim, „ali ne i sama knjiga – u Americi je smatraju antiameričkom, dok ovde izdavači tvrde da nije naročito interesantna zato što je toliko fokusirana na Ameriku.“
Njumenove romane i zbirke priča trenutno ne možete naći u londonskim knjižarama (kakav je to samo bio šok za mene kada sam shvatio da je čuveni lanac „Borders“ bankrotirao – pomislio sam u prvi mah da je i njega kupio – IPS!), i jedina mesta na kojima je Njumen prisutan jesu odeljenja za publicistiku u preživelim knjižarama. Razlog za to je činjenica da jedan od najlucidnijih, najpitkijih i najintelektualnijih svetskih pisaca fantastike sada nema svog izdavača u Britaniji (u Americi je to opet jedna mala, specijalizovana izdavačka kuće nalik na Paladin – Monkey Brains – i ona upravo objavljuje Kimove knjige iz serijala o Diogenovom klubu). „Malo mi fali da sklopim dogovor i ovde“, kaže Njumen, a mi ga iz pristojnosti ne pitamo sa kojim to izdavačima sada pregovara.
Poneo sam tri njegove knjige, pa ih vadim iz torbe pre nego što ne stigne hrana: potpisuje mi Kvorum za Otoa, Čoveka iz Diogenovog kluba za Ivana Nightflier Jovanovića, i ofucani primerak Povratka u SSAD – za mene. Tu ostavlja mesta za slučaj da se jednog dana sretnem i sa ko-autorom ove knjige, Judžinom Bernsom.
„Umalo da i Judžin bude ovde večeras“, kaže Kim, „ali on ne živi u Londonu, a pošto je novinar, sada je ionako zatrpan poslom zbog izbora.“ (Opšti izbori za britanski parlament održavaju se 6. maja, na dan Gaginog i mog povratka u Beograd, i razgovor neminovno skreće na tu temu.“
„Tokom osamdesetih, video sam kako izgleda kad Torijevci vladaju“, kaže Kim, „i verujte mi, ne bih voleo to da vidim ponovo. Oni su sposobni da obećavaju kule i gradove i da svoja obećanja zaborave istog trena kada dođu na vlast.“
U ozbiljnom sam iskušenju da Kima ugnjavim pričama o srpskoj političkoj sceni, ali uzdržavam se i samo napominjem koliko mi je smešno kad na BBC-u čujem kako su predstavnici tri najveće partije koje se bore za vlast (Kameronovi konzervativci, Braunovi laburisti i Klegove liberal-demokrate) zabrinuti zbog realne mogućnosti da nijedna partija na izborima ne osvoji punu većinu. zbog čega će morati da pribegavaju stvaranju koalicije; to je u britanskom sistemu gotovo nepojmljivo, u toliko meri da su na TV-u prikazali reportažu o tome kako ta čudna forma vladavine – koaliciona vlada – funkcioniše na Novom Zelandu.
Vraćam se u priči na Paladinove izdavačke planove. Posle SSAD-a sledi Čovek iz Diogenovog kluba, a zatim Kvorum. Kim izgleda zadovoljan tim izborom. „Srpski prevod Čoveka iz Diogenovog kluba će takođe biti tek drugo svetsko izdanje te knjige.“ Onda nadoda nešto što će izuzetno obradovati Otoa, koji se prijavio kao dobrovoljac da prevede Kvorum: „Napisao sam novelu koja je zapravo uvod u taj roman i objašnjava genezu likova, tako da ona u srpskom izdanju može biti integralni deo knjige.“ Eto još jedne ekskluzivnosti za srpske poklonike Njumenove proze!
Na kraju večere, kažem Kimu da u Srbiji postoji druđtvo ljubitelja fantastike koje sledeće godine slavi tri decenije postojanja i priprema beogradski simpozijum naučne fantastike, Beokon. Da li bi on možda bio zainteresovan da učestvuje na tom Beokonu 2011. kao počasni gost i tom prilikom razgovara sa posetiocima manifestacije i promoviše Paladinova izdanja svojih knjiga?
Njumen spremno prihvata taj predlog i ja mu obećavam da ću ga blagovremeno obavestiti o svim pojedinostima u vezi sa tim događajem. Pozdravljamo se s njim u smiraj dana i gledamo kako taj skromni, dragi čovek koji je napisao neka od ključnih žanrovskih dela devedesetih godina prošlog veka, a sada uživa u ulozi neumornog hroničara pop-kulture, odlazi preko puta da strpljivo sačeka autobus koji će ga odvesti kući.
Vidimo se u Beogradu, Kime!
Ijan Mekdonald je bio počasni gost SFERAKON-a 2010. koji je od 23-25. aprila održan u prostorijama zagrebačkog Fakulteta elektrotehnike (FET) i to je za mene bila jedinstvena prilika da se sretnem licem u lice sa svojim apsolutnim književnim herojem.
Ljubazni domaćini iz SF društva SFERA, među njima prevashodno Irena Rašeta, omogućili su maloj beogradskoj ekspediciji (moja Gaga, Žarko, Mića, Bojan i ja) da se tokom dana druže sa Ijanom, odmah pošto je završena prezentacija kapuera u holu FET-a gde je bio smešten desk za akreditaciju i „burza“ knjiga.
Ijan je upravo onakav kakvim sam ga i zamišljao – prijatan i predusretljiv prema svakome ko se interesuje za njegovo stvaralaštvo. Neposredno pre nego što smo se upoznali, čuo sam kako Ireni objašnjava da su zagrebački kapueristi značajno sporiji od Brazilaca, kao da i suština te veštine nije u borbi, već u nadmudrivanju protivnika u plesu – što je on veoma lepo i detaljno opisao u svom romanu Brazil.
 
„Zdravo, Ijane“, rekao sam mu, „ja sam tvoj izdavač u Srbiji.“ Obične reči koje nisam očekivao da ću ikada biti u prilici da izgovorim. Dok sam se rukovao sa čovekom koji je istkao čarobnu priču o teraformiranom Marsu, doktoru Alimantandu, čoveku koji pomoću gitare priziva kišu posle ko zna koliko miliona godina, Egzaltiranim Precima i svim ostalim neobičnim stanovnicima Bespuća, gledao sam kako mu se licem širi srdačan osmeh. Onda sam mu uručio nekoliko stvarčica iz Srbije – odličnu rakiju koja je odstojala 12 godina, komplet starih mapa Beograda („Momci obožavaju mape“, prokomentarisao je sa zahvalnošću, „i tačno znam gde ću ih staviti“) i primerke Paladinovih izdanja Bespuća i Brazila, i moram priznati da mi je izraz neskrivenog oduševljenja na Ijanovom licu zbog opreme i izgleda njegovih knjiga u srpskoj varijanti bio sasvim dovoljan da zaboravim na sve muke i napore pretrpljene i uložene u njihovu pripremu i štampu. Naročito je bio zadovoljan zbog toga što Brazil izgleda upravo onako kao i originalno američko izdanje iz 2007, sa sve vinjetama, od kojih svaka ima sasvim precizno značenje (za one „vitice“ iznad žabe na početku svakog poglavlja rekao mi je da su zapravo motiv preuzet sa čuvene Ipaneme).
A onda trenutak od kog sam strepeo: Ijan je u ruke uzeo i treću knjigu koju sam mu doneo – originalnu zbirku njegovih priča koje sam prevodio u proteklih 15 godina, podebeli digitalno štampani model sa ilustracijom Stivena Martinijerea, mojim predgovorom i naslovom Knjiga izgubljenih snova. „Ovu knjigu, naravno, ne prepoznaješ“, rekao sam mu, „pošto ne postoji nigde osim u našem izdavačkom planu; ukoliko se saglasiš sa ovim konceptom, izdaćemo je kao sveobuhvatni presek tvog stvaralaštva, sa pričama izabranim tako da predstave sve univerzume iz tvojih serijala.“
„Naravno“, kazao je Ijan na to, očigledno zadovoljan kako izborom priča, tako i izgledom modela knjige. Tako je jednom rečju razvejao sve moje brige – srpski čitaoci će dobiti ekskluzivnu zbirku Mekdonaldove kratke (i ne tako kratke) proze sa pričama koje su svojevremeno objavljivane ne samo u njegovim regularnim zbirkama (Empire Dreams i Speaking in Tongues), već i u teško dostupnim časopisima!
  
Dok mi je Ijan potpisivao knjige za prijatelje iz Beograda, Vršca, Londona i Južne Afrike koji nažalost nisu bili u prilici da budu tog dana sa nama, ćaskali smo o tome čime se trenutno bavi. I dalje nekoliko dana nedeljno radi kao konsultant za osmišljavanje dokumentarno-faktualnih odn. tzv. realiti programa („Sve ideje za programe Marseline Hofman u Brazilu zapravo su moje ideje koje sam u ovom ili onom trenutku predlagao za programe i serijale TV produkciji“); upravo završeni roman Derviška kuća (The Dervish House) poslednji je njegov roman u nizu koji je nazvao knjigama o Novom svetu (Indija – Brazil – Turska); dobio je ponudu da osmisli serijal SF romana za dečake uzrasta 12-14 godina („Neverovatno je koliko mnogo knjiga postoji za devojčice te dobi, dok ih je za dečake veoma malo“); uključen je u rad na animiranoj SF seriji u kojoj svet suočen sa opasnošću od uništenja vaskrsava Brusa Lija da tu opasnost otkloni); razmišlja o pisanju romana glavnog toka (tu pokazuje navodnike prstima u vazduhu) koji bi pratio savremenu porodicu kroz generacije i time neminovno zašao u budućnost, odnosno domen SF-a. A na moje pitanje kada će zaokružiti sagu o Čagi (romani Čaga/Obala evolucije i Kirinja), Ijan je s osmehom odgovorio da mu to ne gine ako sve ostalo zataji. „Doduše“, kazao je on vragolasto, „morao bih ponovo neko vreme da provedem u Keniji kako bih se vratio tom svetu... Muka živa.“
Zanimljiva je informacija o tome da se ozbiljno razmišlja o filmskoj verziji Reke bogova. Navodno, obezbeđene su dve trećine budžeta, film bi se radio u Bolivudu umesto u Holivudu, a Rejf Fajns je dao pristanak da učestvuje u tom projektu. „Kad smo već kod Reke bogova“, upitao sam ga, „kako kog đavola da prevedem lighthoek?“ (Reč je o nazivu spravice koju Ijan pominje u tom svom romanu.) Samo je slegnuo ramenima i nasmejao se: „Pojam koji sam izmislio“, rekao je i ljubazno me pozvao da mu se obratim sa svakom eventualnom nedoumicom koju budem imao prilikom budućeg prevođenja njegovih knjiga.
  
Krunski događaj tog dana na SFERAKON-u bila je književna radionica koju je Ijan održao, sa temom World-Building, odnosno građenja sveta u kojem se zbiva radnja nekog fantastičnog književnog dela. Imao sam tu čast da pozdravim publiku u amfiteatru i ukratko pokušam da objasnim zbog čega sam toliko fasciniran Ijanovom prozom, a potom prepustio njemu reč. Uz neizbežno pivo (koje je volšebno nastavilo da stiže na katedru čim bi se prethodna konzerva ispraznila) Ijan je zapitao publiku: „Ko od vas želi da piše?“ i onda, zadovoljan brojem podignutih ruku, uzeo praznu flašicu vode i nasumice je bacio među prisutne. „Reci nam šta si prvo uradio jutros kad si ustao“, kazao je momku koji je uhvatio flašicu, „a onda baci flašicu dalje.“ I tako je počelo; sve odgovore („Uključio kompjuter“; „Skuvala kafu“; „Vodio ljubav sa devojkom“; „Masturbirao pod tušem“; „Doručkovao“ itd.) Ijan je beležio kredom na tabli (za onu pomenutu masturbaciju napisao je made love – to himself). Onda je krenuo novi krug dobacivanja flašicom, sa novim pitanjem; izabravši doručak, Ijan je pitao prisutne šta su zapravo doručkovali, da bi među odgovorima odabrao onaj koji je glasio: „Svoje najmlađe dete.“ Igra se nastavila na isti način, pa je odabrani odgovor na sledeće pitanje: zašto si pojeo za doručak svoje najmlađe dete bio – zato što nije bilo ničeg drugog za jelo; kao najzanimljiviji odgovor iz publike na pitanje zbog čega nije bilo ničeg drugog za jelo, Ijan je izabrao: zato što svi piksiji štrajkuju!
  
  
Kakav je to svet u kojem piksiji štrajkuju? Jesu li oni neka vrsta radničke klase i ko ih eksploatiše? Vilovnjaci? Šta štrajk za njih znači, a šta za ceo taj svet... i tako dalje i tako dalje. U neprekidnom pokretu, gestikulirajući sugestivno, Ijan je uspeo da plastično dočara način na koji autor fantastičnog sveta gradi njegovu postavku, kao prvi preduslov za pisanje ubedljivog književnog dela. Pritom je u taj kreativni proces uvukao sve prisutne u amfiteatru, da bi na kraju radionice bio pozdravljen gromkim aplauzom.
  
Ono najbolje ostavljam za kraj: Ijan je kazao da je spreman da dođe u Beograd, u vreme oktobarskog Sajma knjiga, kako bi promovisao svoju „srpsku“ zbirku – Knjiga izgubljenih snova – i održao predavanje u okviru aktivnosti društva Lazar Komarčić. Mislim da nema lepše vesti za sve poštovaoce Mekdonaldove majstorske proze.
  
Posle mnogo, mnogo vremena, srce mi je puno. Ijane, hvala za sve!
Interesantno je kako čovek koji se uglavnom bavi pisanjem najčešće nema vremena da - piše. Ali, to mu dođe kao kletva poziva na koju se morate navići, ili dići ruke od tog sumnjivog posla.
Ima li kakvih novosti? Pa, kako se uzme. Najpre, Čovek koji je ubio Teslu trenutno je u onoj pre-production hell fazi kada je redaktura završena na zadovoljstvo svih umešanih (veselo priznajem da sam uvažio najmanje 95% primedbi urednika Petra Arbutine, možda čak i koju više, a posebnu zahvalnost dugujem Mići Milovanoviću koji je pročitao roman, a onda me pozvao da me priupita kako sam ja to zamislio da kanalom dovedem vodu iz Save podno Avale; naravno, tako očigledna glupost - zbog razlike u nadmorskoj visini, kao i neisplativosti zamene kanala cevovodom sa pumpama zbog količine vode neophodne za hlađenje nuklearnog raktora - ispravljena je, pa se Teslino imanje sada nalazi iza Hipodroma, prema Obrenovcu, a relativno blizu reke; zbog toga je i kuća Pelagijine tetke morala da bude preseljena iz Banjičke šume u okolinu Careve ćuprije). Sad bi to trebalo na lekturu, nego plašim se da će glavno otezanje biti kod izbora ilustracije za korice. Dogovorio sam se sa Ivanom Nastićem da napravimo neku vrstu postera sa svim akterima romana, a la omot Sgt. Peppera, pa ćemo da vidimo na šta će to da izađe. Nedostaje mi fotografija nekog baje koji bi mogao da glumi Nikodija Marića, ali valjda ćemo naći i to. Ovom prilikom želim da se zahvalim i Mikiju Lakobriji za fotku njegovog Tesle koga je napravio u prirodnoj veličini:
Želja mi je bila da se roman pojavi za moj rođendan, ali to je sasvim nerealno. Najverovatnije će to biti krajem aprila ili početkom maja, tako da se Otova Kičma noći i moj Tesla neće preklopiti - što je dobro. U međuvremenu, Ivan Nešić se malo pozabavio mojim konceptom za koricu kako bi se on iskoristio kasnije i za eventualni promo-spot, pa je pripremio 3D modele revolvera Eni Okli, čaše s apsintom, kašičice za apsint i blueprint-a Tesline turbine. Da li će to dospeti u finalno rešenje - videćemo.
Ubrzo (nadam se, za neke tri-četiri nedelje) trebalo bi da se iz štampe pojavi Mekdonaldov Brazil u izdanju Paladina. Promocija će najverovatnije biti u obnovljenoj knjižari Beopolis koja sada ima dovoljno prostora i za ovakve događaje, i moram reći, izgleda sjajno: tradicija kultnog mesta za knjigu u Beogradu očigledno se nastavlja. Za zainteresovane: svečano "puštanje u rad" novog Beopolisa biće iza Uskrsa, 8. aprila, ali oni koji se zateknu u prolazu (tržni centar kod "Sunca" tj. Doma omladine) mogu tamo i sada pazariti knjige.
Kada je reč o prevođenju - marljivo radim na Kroninovom Prolazu, i sasvim mi je jasno zbog čega je King ovaj džambo roman toliko nahvalio u najavi knjiga koje se ne smeju propustiti u 2010. godini. Čistokrvni akcioni horor sa vampirima i senkom apokalipse toliko je živo napisan da nimalo ne čudi što su već otkupljena prava za filmovanje. Napominjem da ovaj roman tek treba da se pojavi u knjižarama širom sveta negde u julu, a Laguna će biti u prilici da prevod objavi praktično u isto vreme kada se i original nađe u rukama čitalaca u Americi, Engleskoj i ostalim zemljama. Sjajna priča, dobro izvedena, uzbudljiva, sa likovima za koje se čitaoci lako vezuju... Prolaz će nesumnjivo biti hit u svetu. Da li će to važiti i za naše tržište - ko zna? Tu nikad nije bilo, niti će biti pravila
Takođe, ljubitelji Sendmena moći će uskoro da se nadaju knjigama #7 i #8. (Znam da je šestica, Fables and Recollections, preskočena, ali neko mi je zdipio primerak tako da nisam mogao da je uzmem u rad; ali, ionako je reč o kompiliranim pričama koje nisu tesno vezane za liniju priče, otprilike kao i Zemlja snova, tako da se može pojaviti i kasnije.)
Paladin je zajedno sa Tardisom bio prisutan na novosadskom Salonu knjige, i bilo je to bolno i neisplativo iskustvo koje najverovatnije nećemo ponavljati. S druge strane, uzdamo se u Novobeogradski sajam knjiga koji će se održati u Hali sportova od 22-28. aprila. Prošlogodišnji učesnici bili su veoma zadovoljni i posetom i utržkom, pa se nadam da će bratsko-sestrinski Tardis i Paladin ovog puta makar moći da pokriju troškove... Ko god želi naše knjige sa popustom, neka se spremi.
Najzad: pisanje. Trebalo bi da privedem kraju priču za antologiju o smaku sveta, i to će biti ovih dana. S druge strane, pripreme za Ivanovu i moju kolaboraciju su u toku - prikupljamo građu, iščačkavamo retke knjige o istorijatu srpske policije, video materijale o Orijent ekspresu (nemate pojma koliko ima pornića snimljenih na tu temu, što naravno nigde ne piše kad uzmete da svlačite .avi fajlove sa raznih torenata; ali neka - što reče Ivan, važan je seting, a ne radnja!), Trboseku i whatnot. Ono što tumačim kao dobro znamenje jeste činjenica da se ove godine navršava čitav vek od smrti glavnog aktera romana, Milovana Glišića. Prošla godina je, naravno, bila stogodišnjica smrti Laze Komarčića, koji ima značajnu ulogu u Tesli. Još samo da obojica nađemo vremena da prikupljenu građu sistematizujemo, a onda bogami nešto i da napišemo...
|
