Veče kod Tri šargarepice (3) - 21.01.2010.
Gde je dvared, tu je i trired, kažu u Banatu. Dakle, Šargarepice su bile mesto za okupljanje i sinoć; prvobitna varijanta trebalo je da bude utorak, ali Oto i društvo imali su nekoliko puta blizak susret sa nesnosnim bendom koji tu utorkom tezgari, tako da je zakazotina prebačena za četvrtak. Dramatis Personae: Petar Petrović a.k.a. Johnson Bronson, Oto, Darko Tuševljaković, Ivan Nešić i moja malenkost. Svoju nazočnost najavio je i Sale Marković, ali onda je u četvrtak popodne sebe učinio nedostupnim te je tulum prošao bez njega.
Šta se to toliko zanimljivo moglo saznati za stolom u ćošku udno šanka? Mnogo toga - recimo: kako mladi (i ne baš tako mladi) pisci osmišljavaju korice za svoje knjige, zašto JB glumi paparaca i misli da među fotkama za Kičmu noći "imamo hit", te kako to da sam ja tek zahvaljujući tome što prevodim Mekdonaldov Brasyl saznao šta znači izraz "camel-toe" (te uz to iduće izraze "nipple slip" i "pokey"). Dalje: zašto je Under the Dome mnogo dobra knjiga i kako Kingu urednica i dalje nemilosrdno kreše tekst ne bi li isti nio sveden na (za njega) podnošljivih 1200 strana. Ko je od klasičnih začetnika horora jedini izdržao sud vremena (odgovor: R. L. Stivenson), zašto su se u drugoj polovini devedesetih pisale i prevodile užasno dosadne SF knjige i zbog čega Kim Njumen već dugo nema izdavača...
No, povod za okupljanje bilo je svečano zalivanje činjenice da smo nedavno i Oto i ja potpisali ugovor za objavljivanje romana (Otova Kičma noći za Samizdat B92, moj Čovek koji je ubio Teslu za Lagunu); uzgred, i jedan i drugi roman imali su svojevrsnu premijeru jesenas u Nišu i Sićevu, kada je publika prvi put mogla da čuje odlomke iz njih. Svi smo đuture zaključili da je 2009. godina - nimalo slučajno, stota obljetnica smrti Laze Komarčića u ovoj vaseljeni - bila nezapamćeno plodna za domaću fantastičnu književnost. Konstatovali smo da je upravo to "ono za šta smo se borili" i da su danas stvari postavljene naglavce u odnosu na pre petnaestak ili dvadeset godina - drugim rečima, da je domaće izdavače daleko lakše zainteresovati za novu knjigu neafirmisanog domaćeg pisca nego za neki komercijalni svetski hit.
Niko od nas nije sklon tome da se razmeće zaslugama za to, ali ne može se osporiti da je kontinuirani rad društva "Lazar Komarčić" izuzetno doprineo stvaranju novih, energičnih snaga žanrovske književnosti. Štaviše, početak 2010. ne pokazuje posustajanje domaće navale - pored naša dva gorepomenuta romana, Darko je završio svoj, dok je JB u ozbiljnom zamahu, sa sjajnom idejom vezanom za srpsku trobojku (odmah sam dreknuo: "Dibs!"); Joci se sprema zbirka itd. itd. (Za sve zainteresovane debitante - preferirani obim prvog romana je oko 200 šlajfni!). Koliko je jedno ovakvo okupljanje korisno pokazalo se i kada je Ivan, posle kraćeg prijateljskog ubeđivanja, odlučio da ipak završi svoju bluz-knjigu, tim pre što je od tih pomenutih 200 šlajfni već preko 120 napisao.
Sve u svemu, trajalo je poprilično, bilo je izuzetno prijatno, popilo se puno, a bogme i pojelo, i fiskalni račun je na kraju bio dostojan takmac onom legendarnom Zakkovom, skeniranom.
Više neću posebno pominjati okupljanja kod 3 šargarepice na ovom mestu, pošto su sada već počela da se podrazumevaju. Važno je da svi koje zanima da čuju ponešto zanimljivo o temama kojima se obično tamo bavimo, znaju gde mogu da nas nađu. U to ime, živeli!
