Borilište je bilo krcato.

Milivojevići i Anka zauzeli su mesta u jednoj od loža rezervisanih za pripadnike trgovačke i industrijske elite, političare i diplomatske predstavnike. Lože su bile smeštene na obodu širokog kruga u čijem je središtu bila sama arena, sa uzdignutim prostranim ringom, i stolicama za običan svet koji je došao da posmatra spektakl i kladi se na svoje favorite. Anka nikada nije bila na nekom sličnom mestu i vreva, buka, šarenilo i opšta naizgledna zbrka zasipali su joj čula senzacijama koje je morala da filtrira, klasifikuje, analizira i zanemaruje sve osim onog najvažnijeg: događanja u samom ringu.

U rukama joj je bio odštampani program borbi sa spiskom učesnika. Zapazila je da će u borbama za titulu „šampiona umetnosti borbe“, pored domaćih predstavnika različitih škola, učestvovati i stranci – gosti iz Japana i Engleske, ovenčani i sami pobedničkim zvanjima u sopstvenim zemljama.

Živka Milivojević je iz svoje tašne izvadila lepezu, a onda – primetivši da Anka nije ponela svoju – izvukla još jednu i dodala joj je. „Sparno je, zar ne?“, doviknu ona devojci, kako bi nadjačala buku. „A i ova larma... Premda, mora se priznati da je ovo mesto puno neke sirove, životinjske energije: osećate to, gospođice Cu... Ljubisavljević?“

Anka joj se osmehnu i klimnu glavom. Iz partera je do njih dopirala jaka mešavina mirisa – zapaljenih aromatičnih štapića, prženog mesa koje su prodavci na poslužavnicima okačenim kanapom oko vrata nosili između redova i nudili ga posetiocima, ljudskog znoja. Dok se konzul naginjao nad ogradu lože da bolje pogleda takmičare koji su se pripremali za sledeću borbu, Anka vide kako konferansije – kinez sa okruglim naočarima, u zapadnjačkoj košulji, prsluku i pantalonama – podiže ruke nasred ringa. Najednom, kao čarolijom, buka zgasnu i najavljivač se obazre po auditorijumu kako bi bio siguran da je privukao pažnju svih prisutnih. U tim trenucima nagle tišine, konzul se nagnu prema Anki i šapnu, pokazavši skrivenim pokretom prema loži s druge strane prostorije.

„Vidite onog uparađenog gospodina preko puta, što sedi kao da je progutao dršku od metle? E, to vam je ser Frensis Henri Mej, petnaesti i aktuelni guverner Hong Konga.“

Anka pogleda podrobnije pedesetogodišnjaka aristokratskog držanja u svečanom tamnom mundiru sa epoletama, krutim visokim okovratnikom i ordenjem na prsima. Imao je visoko čelo, gustu i začešljanu prosedu smeđu kosu, te strogi izraz na licu kako je i priličilo vrhovnom predstavniku britanske kraljevske vlasti. Oko njega su sedeli zvaničnici u elegantnim odelima, kako Evropljani, tako i drugi, azijskog i orijentalnog izgleda.

„To su vam tamo sve ćuengui – ili po naški, glavonje“, nastavi šapatom konzul – japanski ambasador, industrijski i trgovački baroni, sve – da prostite, moj do mojega.“

Gospođa Živka s neodobravanjem pogleda u svog muža, ali tada gromoglasno zabubnjaše timpani i ona okrenu glavu prema grupi mladića u ceremonijalnim dugim odorama koji su udarali palicama po širokim oblim, trbušastim instrumentima. Nekoliko sekundi kasnije, kada su utihnuli, konferansije poče da izvikuje nešto na kineskom i Anka shvati po žamoru, a zatim i usklicima iz publike, kako on to najavljuje prve borce. Ona pogleda u program, ali tada grlati Kinez ponovi najavu i na engleskom i takmičari stupiše u ring usred erupcije zaglušujuće buke koja se prolomila velikom kružnom dvoranom.

„Ne znam jeste li bili u prilici, gospođice Cukić“, viknu sada Milivojević okrenuvši se prema njoj, „da pre tri godine gledate u bioskopu ’Kolarac’ boksmeč između našeg Milete Nedića i Mađara Ebera. Ne? E pa videćete, ovo nije ni nalik tome!“

Konzul se nagnu preko ograde i žustro poče da maše. Jedan od muškaraca koji su se provlačili između redova gledalaca i prikupljali opklade podiže dugačku motku sa kukom na kraju, kako bi Milivojević mogaoi da dohvati korpu koja je o kuku bila okačena. On ubaci nekoliko novčanica unutra i uze ispisanu cedulju kao potvrdu. Susrevši se sa novim prekornim pogledom svoje žene, on slegnu ramenima. „Uplaćena mi je nova tranša provizije iz Laboratorija Tesla“, reče pravdajući se. „Ne škodi da malo oprobam sreću sa klađenjem.“

Začu se glasan zvuk gonga, i započe prva borba.

Za razliku od gospođe Milivojević, kojoj je – uprkos tvrdnji njenog muža da je zanimaju te „čudne borilačke veštine“ – posmatranje borbi u ringu arene veoma brzo dosadilo, Anka Cukić je pomno gledala i pažljivo procenjivala borce i njihove tehnike, pokušavajući da predvidi ishod svake od njih poslednjeg uzvika sudije. Uglavnom je grešila.

Usred sveopšte larme nije jasno čula najavljivača čak ni kada je predstavljao takmičare na engleskom, ali u tome joj je pomogao program u kojem su bili navedeni osnovni podaci o svakome od njih. Turnir je bio očigledno pripremljen tako da promoviše drevne veštine samoodbrane koje su razvijane i usavršavane vekovima, i pokaže da se one mogu suprotstaviti sličnim „plemenitim“ veštinama iz drugih krajeva sveta.

Na spisku domaćih učesnika bili su predstavnici nekoliko različitih stilova i tehnika – Vu Đienćuen, koji je primenjivao veštinu sa nazivom „taj-ći-ćuen“; Čen Zi Dženg, majstor „orlove kandže“; Luo Gvangju, učitelj stila „bogomoljke“; i Jip Man, čija je veština nosila ime „ving čun.“ Što se stranih gostiju tiče, kako je u programu pisalo, ovaj turnir su svojim učešćem počastvovali karatisti, šampioni kupa „Zmaj Okinave“ iz Japana – Čošin Čibana i Gosukuma Šinpan, predstavnici škole Šorin-rju i osvajači kupa 1913. odnosno 1914. godine, te Čodžun Mijagi, koji je bio aktuelni šampion i predstavljao na turniru stil Godžu-rju, osobenu mešavinu „tvrde“ i „meke“ tehnike, šta god to bilo. A boje zapadne civilizacije u pesku ringa branila su dvojica Engleza – Edvard Vilijam Barton Rajt, koji je proveo mnogo vremena u Japanu gradeći tamo železnicu, pa je izučavao borilačke veštine i formirao sopstveni stil po imenu „barticu“, te Bombarder Bili Vels, višestruki bokserski šampion.

Posle nekoliko borbi – u prvoj su se takmičili Zi Dženg i Šinpan, u drugoj Vels i Mijagi, u trećoj Čibana i Gvangju, Anki Cukić je bilo jasno da – bez obzira na gipku akrobatiku i gotovo neverovatno uvežbane pokrete, udarce, skokove i blokade koje su primenjivali kineski takmičari, na duže staze, pred kraj druge ili u toku treće runde, prevagu je redovno imala fizička snaga i spremnost. Na zadovoljstvo „glavonja“ u loži preko puta, kineski borci sitnije građe i žilave, ali ipak slabije konstitucije, gubili su borbe, premda ni njihovi protivnici nisu prolazili bez ozbiljnih uboja, modrica i raskrvavljenih noseva i usana.

Kada je oglašena kratka pauza, Anka je zamolila gospođu Živku, koja se nestrpljivo hladila lepezom i kolutala očima kako bi pokazala koliko joj je dosadno, da joj pozajmi mali pozorišni dvogled, i osmotrila sledeću dvojicu takmičara koji su stajali ispod ringa na suprotnim stranama, spremni da u njega uđu kada budu pozvani. Jedan od njih je bio visoki i stameni Englez gustih, dugačkih i naviše povijenih brkova, u elegantnom gospodskom odelu, sa košuljom krute kragne, širokom svilenom kravatom i letnjim slamnim šeširom na glavi. U ruci je imao sklopljen kišobran kojim je dokono kuckao kraj cipele po prašnjavom podu.

Ona brzo prelete pogledom po programu i pronađe pasus koji se odnosio na ovog učesnika turnira. Ime mu je bilo Edvard Vilijam Barton-Rajt i bilo mu je čak pedeset i pet godina. Dok je, krajem prošlog veka, radio u Kobeu, proučavao je Šinden Fudo džudžicu, a kada ga je posao odveo u Tokiju, trenirao je Kodokan džudo. Po povratku u Englesku, početkom 1898, Barton-Rajt je te borilačke veštine kombinovao kako bi stvorio sopstveni metod samoodbrane koji je nazvao „barticu.“ U sledećih nekoliko godina dodao mu je i elemente britanskog boksa, francuskog savatea i veštine la canne, borbe štapom kojoj ga je naučio švajcarski majstor Pjer Vinji. Onda je godine 1900. Rajt osnovao Školu za oružje i fizičku kulturu Barticu u Londonu, gde je polaznicima nudio nastavu iz različitih borbenih disciplina, kao i fizikalne terapije u kojima je, primenom Teslinih električnih aparata, koristio toplotu, svetlost, vibracije i radijaciju kao metode lečenja. Takođe je organizovao mnogobrojne priredbe u cilju popularizacije svog stila borbe, i turnire u mjuzikholovima širom Engleske, kako bi pokazao da se čovek koji trenita barticu može sasvim uspešno suprotstaviti svim evropskim borcima i rvačima i njihovim tehnikama. Očito, na ovom turniru Barton-Rajt je, uz „Bombardera Bilija“, bio prava zvezda i guverner Hong Konga je svakako očekivao da nastup dvojice njegovih zemljaka pokaže svu superiornost zapadnjačkih inovacija nad istočnjačkom tradicijom.

„Ah, vidim da posmatrate živopisnog gospodina Barton-Rajta“, obrati se Anki konzul, koji je upravo dobio od prodavca naručeni vrč sa vinom, pa je počeo da ga sipa u male keramičke šolje damama koje su mu u loži pravile društvo. Na stočiću ispred njega polako je narastala hrpa cedulja, dok je gomila pripremljenih novčanica bila sve manja. „Znate li da je njegova borilačka veština – barticu – ovekovečena u književnosti? Čitali ste možda Dojla? Ne? Čuli ste za Šerloka Holmsa? Da? E, pa vidite, u knjizi koju je Konan Dojl nazvao Pustolovina u praznoj kući, objašnjava se kako je detektiv Holms pobedio svog smrtnog neprijatelja, Profesora Morijartija, u borbi prsa u prsa na ivici vodopada Rajhenbah, upravo koristeći barticu. Premda, Dojl je to pogrešno napisao, kao ’baricu’... Da, ovde nema nikakve sumnje. Znam jako dobro na koga u ovoj borbi treba da se kladim.“

On mahnu momku koji je u parteru primao opklade i motka sa korpom se ponovo podiže do ograde lože.

Anka okrenu dvogled prema drugom takmičaru i pažljivo ga pogleda.

Bio je to mladi Kinez, vitak i skromne visine. Koliko je mogla da proceni, imao je dvadesetak godina i bio možda tek student. Na sebi je imao jednostavnu belu pamučnu majicu sa kratkim rukavima, komotne čakšire i ravne crne patike od platna. Izgledao je sasvim mirno, spokojno, kao da se ne nalazi u grotlu uzbuđene svetine koja iščekuje njegov izlazak na ring.

Ponesena iznenadnim porivom, Anka se obrati konzulu: „Gospodine Milivojeviću, kladili ste se na Engleza, zar ne?“

„Da, tako je. Zašto?“

„Koja je kvota na njegovog protivnika...“ – ona baci pogled na program - „ovog Jip Mana?“

Konzul se namršti i pogleda u parter gde su kladioničari izvikivali kvote na kineskom. „Jedan prema dvanaest“, odgovori on trenutak kasnije.

„Znači, ako uložim jedan hongonški dolar na njega, i on nekim slučajem pobedi, dobiću dvanaest?“, upita Anka.

„Ovaj... da?“

„Onda vas molim“, reče ona i izvadi iz tašne nekoliko banknota, „budite tako dobri i uplatite u moje ime na njegovu pobedu ovih dvesta... ne, trista dolara.“

„Ali... pa to je bezmalo... dvadeset funti sterlinga! Sigurni ste?“

„Samo napred, gospodine konzule“, odvrati Anka s osmehom i namignu gospođi Živki koja ju je zapanjeno posmatrala.

Đorđe Milivojević slegnu ramenima, pa ponovo mahnu kladioničaru, uze potvrdu i ubaci u korpu tri Ankine novčanice od po sto hongkonških dolara.

Dvoranom se razleže zvuk gonga i takmičari stupiše u ring.

Anka Cukić je bila zaprepašćena onim što je usledilo, baš kao i ostalih tri ili četiri stotine gledalaca. Kada se sve okončalo, mnogo pre nego što je trebalo, ostala je da sedi ukočeno, kao da je najednom staklenim zvonom poklopljena i izolovana od svetine koja je, uključujući i srpskog konzula i njegovu ženu, bila na nogama i uzbuđeno vikala, mahala rukama, dumbarala nogama po daskama poda. Onda se iz tog zaleđenog, nemog trena, vreme najednom vratilo u svoj tok, da bi je preplavio zbuk, halabuka, vibracije i energija, i ona je shvatila da je i sama na nogama, da se pridružila masi u skandiranju imena pobednika, a jedan deo njenog bića znao je, sa hladnom sigurnošću, da je sve jasno, da je pronašla ono što joj je bilo potrebno kako bi ispunila zahteve koji su pred nju tako bespogovorno postavljeni, iako je kraj turnira bio daleko.

Sve što je Englez pokušao da izvede – koliko god uvežbano i sigurno – bilo je jalovo. Sitni Kinez kretao se neobično ekonomično, bez atraktivnih ali nedovoljno efikasnih širokih zamaha i kružnih udaraca koje su koristili njegovi sunarodnici u prethodnim borbama. Pokreti su mu bili brzi, kratki i svedeni, i Anka nije mogla da razluči u kom se trenutku blok pretvarao u udarac i obrnuto. Na svaki Barton-Rajtov kroše pesnicom ili kružni zamah kišobranom, Jip Man je munjevito stupao unutar putanje, tako da se više nije nalazio na mestu na kojem je bio do maločas; njegovi udarci pesnicama bili su kratki i eksplozivni, zadati sa neverovatno male udaljenosti. Šta god da je majstor barticua primenio od svoje veštine, mladi Kinez je na to imao odgovor. Posle desetak sekundi borbe, izbio je Barton-Rajtu iz ruke kišobran koji se otkotrljao u ugao ringa i tamo se otvorio kao bizaran crni cvet. Na kišu udaraca koja je usledila parirao je pokretima koji su izgledali kao da on svoje ruke bukvalno lepi za protivnikove, hvata ih u zamku i ostavlja sebi otvoren put za zadavanje udarca. Nije prošlo ni dva puna minuta prve runde, kada je Jip Man, upravo u jednoj takvoj situaciji, kratko i snažno sa tri donja zglavka stisnute šake udario Engleza u grkljan. Barton-Rajt se zateturao unazad, iskolačivši oči i prinevši krupne šale vratu. Odavno je već ostao bez šešira, kosa mu je u pramenovima padala preko čela, a brkovi su mu bili raščupani i orošeni znojem i krvlju. Još se borio za dah kada je pao na kolena, i kada mu je Jip Man zadao završni udarac pesnicom u slepoočnicu. Onda se svalio u stranu kao klada i ostao na podu ringa obeznanjen.

Dok je klicala zajedno sa ostalima – ako se izuzmu uštogljeni zvaničnici u guvernerovoj loži – Anka je osetila kako je neko povlači za rukav. Okrenula je glavu i ugledala konzula Milivojevića, koji ju je posmatrao vrteći glavom i pružao joj debeli smotuljak novčanica iz kladioničareve korpe.

Jip Man nije bio pobednik tog turnira. U polufinalu ga je porazio Čošin Čibana, iznenadivši ga žestokim čišćenjem i potom snažnim udarcem petom u bradu. Potom se Čibana u finalu susreo sa Bombarderom Bilijem Velsom, teškašem i neprikosnovenim bokserskim šampionom Britanskog carstva još od 1911. godine, i nije imao nikakve šanse protiv grmalja visokog preko metar i devedeset, prekaljenog u mečevima protiv najboljih evropskih boraca. Vels je osvojio turnir, na veliko zadovoljstvo guvernera Meja, ali to za Anku Cukić nije bilo ni najmanje važno. Manova borba protiv fizički nadmoćnog Engleza uverila ju je da postoji tehnika koju srazmerno slabiji protivnik može u takvom neravnopravnom sukobu da efikasno iskoristi i – pobedi.

Konzul Milivojević je pristao, na njeno navaljivanje, da preko vozača konzulata pošalje poziv mladom Kinezu, i vozač se ubrzo vratio sa porukom da se Jip Man zahvaljuje i da će biti spreman da poseti gospodina konzula dva dana po završetku turnira – „kako ne bi u posetu kod uvaženog diplomate došao sa svežim tragovima borbi na licu.“ Zadovoljna zbog toga, Anka Cukić je odlučila da deo svog neočekivanog dobitka utroši na poklone za Milivojeviće, kao i za njihov zajednički izlazak u Hanov restoran, jedan od najekskluzivnijih hongkonških lokala, na čuvenu pirjanu ajkulu.

U zakazano vreme, Anka je ispijala kafu sa gospođom Milivojević u salonu konzulovog bungalova, kada je sluškinja ušla i najavila posetu, unevši veliku presavijenu belu posetnicu sa sitno ispisanim Manovim imenom kako na kantonskom kineskom, tako i na engleskom jeziku. Ispod imena, stajala je i mladićeva titula: STUDENT ENGLESKOG, ŠEGRT VING ČUN KUENA.

„Ah, gospodin Man je tu“, reče Živka Milivojević i klimnu glavom sluškinji. „Obavesti gospodina konzula, Mej Ling, on je u svom kabinetu. Onda uvedi momka ovamo.“

Ubrzo, Jip Man se pojavio na vratima prostorije. Imao je na sebi dugačak čangšan golubijeplave boje sa snežnobelim manžetama. Kosa mu je bila podšišana evropejski kratko, a lice i dalje bilo naruženo modricom tamo gde ga je dohvatio Japančev udarac, ali izraz mu je bio miran i – kako se Anki činilo – ispunjen dubokim unutrašnjim zadovoljstvom.

On uljudno pozdravi belkinje tradicionalnim borilačkim gestom poštovanja po imenu baoćuen – stisnuvši desnu pesnicu, ispruživši levi dlan tako da su mu prsti bili u ravni, a palac blago savijen, i obavivši tako levom šakom desnu pesnicu ispred grudi. Kada je kasnije pitala svoje domaćine za značenje tog pozdrava, Anka je saznala da on ima filozofsko značenje, pri čemu levi dlan i njegova četiri prsta simbolizuju Vrlinu, Mudrost, Zdravlje i Veštinu, takozvana „četiri hranljiva elementa“ duha borilačke veštine. Pritom malo savijeni levi palac znači da čovek ne treba da bude osoran niti da stalno stremi tome da buden najbolji od svih. Desna pesnica je simbol strogog treninga: pošto je stisnuta, ona predstavlja oblik „napada“, ali levi dlan obavijen oko nje jeste „disciplina“ odnosno uzdržavanje od zloupotrebe ratničkog umeća.

„Uđite, mladiću, uđite“, pozva Mana gospođa Milivojević s osmehom na engleskom. „Pridružite nam se ovde, za stolom. Mi upravo pijemo kafu – takav je običaj kod nas – ali odmah će stići i čaj za vas. Mej Ling! Molim te, posluži mladog gospodina čajem.“

Sluškinja proviri iza gosta, poslušno klimnu glavom i šmugnu da posluša konzulovu ženu. Ubrzo zatim, pojavi se i Đorđe Milivojević i prodruži se damama i mladom Kinezu za stolom. Kada je sluškinja završila sa posluživanjem i izašla iz salona, konzul se nakašlja i obrati se gostu.

„Mansjenšeng, dozvolite najpre da vam se predstavim, kao domaćin ove kuće. Ja sam konzul Kraljevine Srbije, zemlje iz srca Evrope, i zovem se Đorđe Milivojević. Ovo je moja fužen, Živka, i naša draga mlada prijateljica, sjaođe Emilija.“

Mladić se uljudno nakloni svima. „Kako ste?“, pozdravi ih na britanski način. Glas mu je bio muževan i čist, naglasak akademsko engleski. „Hvala vam za poziv u vaš časni dom. Molim vas da mi kažete kako vam jedan mladi, ponizni student može biti od pomoći.“

Konzul se zgledao sa Ankom, a onda pogledao Jip Mana u tamne, bistre oči.

„Kao što znate, imali smo to zadovoljstvo da posmatramo vašu borbu protiv britanskog majstora borilčakih veština Barton-Rajta.“ Konzulov je govorio onim što se obično nazivalo „indijanskim engleskim“, kao i mnogi drugi poslovni ljudi iz Srbije koji su ga učili pod stare dane, ali baratao je fondom reči dovoljno bogatim da ga strani sagovornici razumeju i ne mare mnogo za pogrešna vremena, upotrebu članova ili roda. „I vaš osoben stil učinio nam se izuzetno interesantnim. Kako ga ono nazivate?“

„Ving čun“, odgovori Jip Man. „I zaista vam hvala za sve te pohvale, mislim da su one pomalo preterane, pogotovo kada se ima u vidu da moj ving čun nije bio dovoljno dobar da se suprotstavi veštini mog japanskog protivnika u polufinalu.“

Konzul odmahnu rukom na to. „Gospodin Čibana je veliki šampion sa Okinave, a vi ste ipak još veoma mladi. Koliko vam je godina, Manxiānshēng?“

Mladić pognu glavu postiđeno i Anki se učini da su mu obrazi malo porumeneli. „Navršio sam dvadeset dve, uvaženi gospodine.“

„I recite mi, da li podučavate druge toj vašoj veštini, ving čunu?“

Jip Man iznenađeno podiže glavu, pa odgovori tek nekoliko trenutaka kasnije, pažljivo birajući reči.

„Kao što ste upravo rekli, ja zaista jesam mlad. Počeo sam da izučavam ving čun u svojoj trinaestoj, od sifua Čana Va-šuna u Fošanu. Ali, učitelj mi je bio veoma star, bilo mu je tada već sedamdeset godina, tako da sam najviše toga naučio od njegovog drugog sihinga, Ng Čung-soka. Moj sifu je umro tri godine kasnije, ali jedna od njegovih želja na samrti bila je da Ng nastavi da me podučava.“

„Dakle, stil koji koristire naučili ste u Fošanu. To je u provinciji Guangdong, ako se ne varam?“

„Tako je, poštovani gospodine konzule. Ali ne, ja sam posle smrti majstora Va-šuna došao u Hong Kong kako bih na koledžu studirao engleski. Tada sam ovde nastavio sa obukom i učenjem.“

„Kako ste pronašli novog sifua, gospodine Man?“, upita Anka, pošto je otpila poslednji gutljaj svoje kafe i odložila šoljicu na tacnu. Mladić je pogleda sa novim iznenađenjem na licu – nije mogla da zaključi je li razlog za to bila puka činjenica njenog obraćanja, ili njen pravilan i tečan izgovor engleskog – pa ponovo porumeni.

Da bi prikrio trenutnu smetenost, on otpi malo čaja i osmehnu joj se.

„Dogodilo se slučajno, poštovana gospođice. Kada sam bio na drugoj godini studija, slučajno sam, zajedno sa jednim drugom, naišao na stranca, policajca, koji je zlostavljao na ulici neku stariju ženu. Ja sam... Stidim se to da kažem, ali izgubio sam tada kontrolu nad sobom i... intervenisao. Posle sam sa drugom pobegao natrag u školu, i policajac me nikada nije našao, ali mi je zato drug koji je tog dana bio sa mnom predložio da demonstriram svoj ving čun pred jednim starcem iz njegove zgrade. Pristao sam i otišao da se upoznam sa tim čovekom koji je moje tehnike i veštinu ocenio kao... jadne. Predložio mi je da mu demonstriram sve što znam kroz či sao, borbu sa kontrolisanim napadima i odbranom. Prihvatio sam, i on me je porazio u tri poteza. Tek sam tada saznao ko je to bio. Ime mu je bilo Leung Bik, i ne samo što je on bio stariji od mog starog sifua, već je bio sin Čanovog učitelja, Leunga Džana. Od tog dana, postao sam učenik Leunga Bika, i to sam i dan-danas. Priznajem, mnogo sam naučio i napredovao u proteklih pet godina, ali nedovoljno da budem dostojan sifu drugima.“

Konzul, koji se takođe odlučio za čaj umesto za kafu skuvanu na tradicionalan turski način, srknu malo toplog slatkog pića iz svoje šolje. „Ali, vi prenosite znanje svojim prijateljima, zar ne? Tako se makar priča u borilačkoj zajednici u Šeung Vanu.“

„Tačno“, odgovori Man. „Ali nije to podučavanje koje može preneti drugima dublje, filozofske aspekte ving čun kuena. Posredi su samo fizičke tehnike samoodbrane i sistem treniranja u cilju održavanja stalne fizičke i duhovne spremnosti. Da bih bio u stanju da prenosim dublje aspekte veštine, moram i sam provesti još godine i godine u njenom usavršavanju.“

Milivojević pogleda najpre u suprugu, a zatim i u Anku.

„Pa, Manxiānshēng“, reče on. „Mislim da će za naše potrebe i vaš dostignuti nivo veštine biti više nego dovoljan.“

„Ali, koga bih podučavao?“, upita mladić. „Vas, uvaženi gospodine konzule?“

„Ne“, ubaci se u razgovor Anka. „Ja bih bila vaša učenica.“

​