PROJEKT: SUNCE

ili

Anka, ubica vampira

1

Anka Cukić treći put bezuspešno pokuša da pripali cigaretu.

Odložila je dugačku crnu muštiklu i upaljač na mali sto kraj sebe i zagledala se u ruke. Skladne šake dugih i elegantnih prstiju, ukrašene diskretnim prstenjem, primetno su drhtale.

Obazrela se neodlučno po salonu stana koji je povremeno koristila za zadatke čije je ispunjenje podrazumevalo zavođenje – izbegavajući da pogleda tamo – a onda prišla lakiranoj komodi od ružinog drveta, otvorila treću fioku i ispod presavijene somotske tkanine izvukla kutijicu sa jarko bojenom intarzijom zmaja na poklopcu. Tamo je bilo pohranjeno pakovanje kvalitetnog cigaret-papira i papirna vrećica nabrekla od fine konoplje sa Kariba.

Udahnula je duboko i shvatila kako je rutinski pokreti – vađenje papira, punjenje, pravljanje duguljastog, jako nabijenog valjka, lizanje ivice, lepljenje papira i uvrtanje krajeva – postepeno umiruju, tako da joj srce sve sporije udara. Kada je kresnula šibicu, upalila tako pripremljenu cigaretu kućne izrade i uvukla dim u pluća, osetila je u nozdrvama karakterističan miris spaljenog sena i sladunjave trave. Znala je da će je sve ovo najpre podsetiti na Margaretu. To se lako moglo očekivati – najzad, prvi put je pušila indijsku konoplju s Margaretom, svojom nekadašnjom učiteljicom i ljubavnicom, koju nije videla još od lane, kada se ova – pod svojim omiljenim umetničkim imenom Mata Hari – iznenada obrela u Beogradu usred Afere Plank.

Zavrtela je glavom. Margareta Zele bi znala šta da radi da se našla u istoj situaciji kao Anka. Mata Hari je uvek znala šta da radi.

Posle nekoliko dimova, Anka pomisli kako je u stanju da ponovo pogleda tamo... u ono.

POKLON S NEBA

Copyright © 1987 Goran Skrobonja

Uzročno–posledični niz događaja bio je komplikovan i bizaran.

Izvesni Maoh Ludi, bogati turista, poreklom Tahićanin, rešio je da svoj odmor na Mesecu začini ni ma­nje ni više nego izletom u Krater pobede, u kojem su još ležali razbacani ostaci poslednje ardonske krstarice. Takav poduhvat bio je strogo zabra­njen, ali dovo­ljna količina novca mogla je čak i tu da omogući nemoguće – Ludi je, zajedno sa još dvoje turista i vodičem, proveo nekoliko dana tumarajući po ogromnoj rupi u Mesečevoj kori i konačno našao suvenir za sebe. Bila je to oma­nja cev, glatka i sjajna, zatvorena ovalnim čepićima s obe strane. Privukla je ­njegov pogled svetlucajući hladno i čudesno živo u mračnoj senci krhotina moćne ardonske mašine smrti, i Maoh je bio siguran da će ovaj trofej biti dragu­lj zbirke koju je strp­ljivo skup­ljao putujući u najzabitije krajeve Zem­lje, i eto sada, na mračan, rošav, uzbud­ljiv satelit! Prijate­lji će pozeleneti od zavisti! Nažalost, za vreme povratka u grad ukopan u Mesečevom tlu, došlo je do neobjaš­njive tragedije u lunarnom vozilu: spasilačka ekipa zatekla je leševe četvoro ­ljudi raskomadane laserskim oružjem, očigledno u međusobnoj borbi. Maoh Ludi je poslat na Zem­lju zajedno sa metalnim kovčežićem u koji je, pored ostalih stvari od vrednosti, stigao da pohrani svoj dragoceni trofej. Telo i kovčežić predati su naslednicima.

ZA SVE MOJE LJUBAVI

(Copyright © 1994, Goran Skrobonja)

Topla voda uspavljuje mi čula dok napolju, u hodniku, zidni sat tromo otkucava. Čini mi se na tren da je sat uhvatio smireni ritam mog pulsa i pitam se, dok mi misli izmiču poput vlažnog sapuna koji beži iz prstiju, pitam se kako bi ova mlečna površina što isparava oko mene izgledala da su mi sada žile na unutrašnjoj strani podlaktica rasečene: da li bi se krv širila kroz vodu u oblaku, dodajući ružičastu nijansu sedefastom odsjaju, brzinom udara mog umornog srca? Ili bi se sve pred mojim očima pretvorilo u crvenu izmaglicu i pustilo me da utonem u konačni san bez snova... u crni san nepomućen raseklinama koje košmari ostavljaju na duši, mir lišen dahtanja i hladnog znoja, sa naglim buđenjem koje je kao koncept kročilo iz domena neželjenog u domen nemogućeg?

Udišem vazduh zasićen vlagom i zvuk je glasan, podvučen tihim, dokonim kapanjem slavine.

Sat odzvanja u hodniku. Lice mi se, mokro od vode, pare i znoja, nervozno trza. Vreme je.

Ulazim u spavaću sobu i posmatram svoju kožu dok se trljam grubim frotirom. Svetla je, zategnuta, prekrivena finim, paperjastim dlačicama, i tkanina ostavlja crvene tragove na njoj da lagano blede na prigušenom svetlu lampe. Bacam upotrebljeni peškir u ugao i gledam odraz u ogledalu iznad toaletnog stola. Načas mi se čini da leptir istetoviran na mom bedru uzmahuje krilom. Noge su mi duge i prave, mišići butina i listova snažni, oblikovani džogingom i aerobikom. Jedan trenutak igram se alkicom koja mi je provučena kroz meso trbuha, kraj pupka, i milujem stari ožiljak; pokušavam da se prisetim samog čina probadanja, kratkog bola, Majinog uzbuđenja. Sopstvenog uzbuđenja.

NEGDE DALEKO, GRMLJAVINA

(Copyright © 1994)

Posmatram ga kroz optički nišan LC-22 kako uzima sekiru u ruku i počinje da cepka drveni trupac u daščice za potpalu. Radi to bez žurbe, kao da nije svestan mogućnosti da ga posmatra neko poput mene; ili jednostavno, kao da ga nije briga.

Kosa mu je zaprljana krečom i malterom, lice izborano i crno od barutnog dima. Jedina svetla, blistava stvar u toj tamnoj konfiguraciji jesu njegove oči – duboko plave, zamišljene, bisernih beonjača.

Uspravlja se, briše ovlaženo čelo rukavom uniforme, okreće se ka vratima kroz koja je maločas izašao u dvorište. Provejava sitan sneg.

Moj prijatelj u sočivu durbina bezglasno se smeje i dovikuje nešto nekome u kući; dah mu se magli, iako je već početak aprila. Čekam, strpljivo.

Prolazi nekoliko trenutaka pre nego što mu se pridružuje mlada žena – zgodna, nenašminkana, u tamnoj haljini i dubokim vojničkim cokulama. Kestenjasta kosa pada joj na ramena i brzo osipa nestalnim belim prahom, dok joj se obrazi rumene od hladnoće. Smeje se dok joj muškarac predaje u naručje iscepkane daščice. Osmeh joj je nestvaran, neprikladan za ovo vreme i ovo mesto.

REČ KOJA ODJEKUJE

(Copyright © 1994, Goran Skrobonja)

Oluja nad Fulvijanom započela je svom silinom neposredno pre nego što su se vrata drumske krčme na ulazu u Banju otvorila da propuste unutra dvoje putnika u dugim, tamnim ogrtačima.

Muškarac je bio visok i mršav, aristokratskog i gordog držanja, živih i oholih očiju koje su pažljivo zagledale unutrašnjost svratišta; žena kraj njega bila je niska i krhka, sa šeširom širokog oboda koji je, po poslednjoj nemačkoj i engleskoj građanskoj modi, otkrivao samo dve vitice kose oko njenog belog, uskog lica.

Momak sa pregačom koji je upravo odneo gostima vino, zatvori teška hrastova vrata za njima, prigušivši kotrljanje grmljavine napolju. On mahnu ka najbližem slobodnom stolu i reče posetiocima na običnom italijanskom da se smeste.

Muškarac propusti ženu i pomože joj da skine vlažan ogrtač. Momak sačeka da se i muškarac skine, pa ponese šešire i ogrtače kako bi ih okačio da se suše iznad ognjišta. Topla žuta svetlost fenjera koji su visili sa debelih greda tavanice blesnu u zelenim očima žene, baš kada se iz zadnjeg dela bučne krčme začu jasan, zvonki glas:

„Norma!”

ROUZVIL

Copyright © 1988 Goran Skrobonja

Deo razgovora sa prof. Itonom Koldvelom (Berkli) u vezi s urbanom populacijom, emitovanog preko mreže NBC:

NBC: Kao očigledna suprotnost tendenciji eksplozivnog rasta urbane populacije, širom zemlje postoje takozvani 'gradovi duhova'. Na koliko procenjujete njihov broj?

Koldvel: Precizno istraživanje u tom smislu nije vršeno, ali otprilike... nekoliko hiljada.

NBC: Znate li možda koji je najveći 'grad duhova' u Americi?

Koldvel: Svakako. (smeh)

Njujork.

Ešlend Tribjun, četvrti jun 1926:

Piše: Čarls Fort

ČUDNOVATA KIŠA U SREZU VEJNZBORO

Naš dopisnik iz Rouzvila javio nam je o čudnovatom događaju koji se juče zbio u tom malom mestu koje leži istočno od Stauntona. Negde oko podne, po njegovim rečima, vedro nebo se iznenada smračilo kao da se približava uragan. Ljudi su pohitali u kuće da se sklone od očekivanog grada, ali ih je ono što se spustilo sa neba veoma začudilo: bile su to neobične drhtave loptice nepoznate tvari koje su podsećale na želatin. Bilo ih je svuda unaokolo, poskakivale su od krovova i prozorskih okana i uskoro je čitavo mesto bilo prekriveno ovim prozirnim grumenčićima. Na žalost, čim je oblak prošao i ponovo zapeklo sunce, te stvari su se jednostavno istopile poput meduze izbačene na suvo. Ova neobjašnjiva kiša podseća na neobične slučajeve kada je sa nebesa kišilo semenje, grašak, žabe, morski puževi i ribe, a o kojima smo već imali priliku da izveštavamo naše čitaoce...

KRILA

(Copyright © 1994)

Nikada sebe nisam smatrao nekakvim anđelom. Prošao sam kroz deti­njstvo i adolescenciju cimajući za sobom uobičajeni balast strahova, nesigurnosti i prirodne ­ljudske zlobe i sada, kada sam se bližio četrdesetoj, mislio sam da sam uspeo da se otarasim tog balasta, sloj po sloj, ­ljusku po ­ljusku: devojke, žena, rađa­nje dece – zbogom strahovi; solidna karijera – zbogom nesigurnosti; a što se zlobe tiče... Ah, smatrao sam sebe normalnim čovekom u nenormalnom okruže­nju i mislio sam da uspevam da održim svoju porodicu i sebe na površini.

Posled­nje što mi je trebalo u životu bila su krila

Počelo je jedne večeri, kada sam, prilikom tušira­nja, opipao dve gotovo istovetne, simetrične kvrge na lopaticama. Namrštio sam se, izašao iz kade, obrisao se i zagledao u ogledalo. Sve te rad­nje oduzele su mi minut ili dva i za to vreme hi­ljadu misli – mahom zloslutnih – projurilo mi je glavom. Iz ogledala u mene je zurilo usko lice ispu­njeno nekom vrstom pritajenog, tihog sredovečnog šarma, sa sitnim borama oko očiju i uglova usana; proređena kosa iznad čela ležala mi je u kratkim, vlažnim pramenovima i blago se kovrdžala kraj ušiju, prošarana srebrnastim vlasima. Upitao sam se da li takvo lice može da pripada nekome ko je upravo otkrio da ne poznaje sopstveno telo onoliko dobro koliko je to mislio; onda sam slegnuo ramenima i posegnuo pozadi, pokušavajući da bo­lje opipam izbočine koje su nešto ranije prvi put otkrili moji nasapu­njani prsti. Načas sam se prisetio sna koji me je pohodio nedavno: posmatrao sam sopstveno telo kao da sam ga okačio o vešalicu, odložio da prenoći dok mi ponovo ne zatreba ujutro; stajalo je okrenuto leđima prema mom pogledu, bez glave, samo torzo, karlica, ruke i noge, naznaka zboranih testisa... pomislio sam u snu da sam ipak zadovo­ljan svojim telom i da ga neću promeniti. Sada, pred ogledalom, poželeo sam da ponovo mogu tako da ga vidim, da podrobno ispitam te kvrge koje su sasvim jasno govorile da je moje telo samo rešilo da se me­nja i da nekakva moja odluka tu nije imala nikakvog značaja.