Anka Cukić je za vreme svojih putovanja bila u prilici da vidi brojne raskošne građevine koje su skupocenim materijalima, spoljnom arhitekturom i unutrašnjim uređenjem nadmašivali ovu, ali čim je, zajedno sa tri muškarca, stupila u prohladno predvorje i ugledala drvene panele prekrivene vrednim i s ukusom odabranim slikama, gipsane radove na tavanici i mermerni pod prekriven tamnocrvenim tepisima dubokog flora, osetila je prisustvo osobenog, snažnog duha koji ni u čemu – pa ni u unutrašnjem uređenju doma – nije lutao niti iskazivao nesigurnost. Zidne lampe bile su izrađene u modernom stilu art-dekoa, a na sprat su iz centralnog hola vodile vijugave stepenice osvetljene dnevnim svetlom kroz tri visoka prozora razdeljena tananom armaturom u staklene kvadrate.

„Ovuda“, reče Morgan i povede ih hodnikom prema vratima koja su se otvarala u sobu čiji je ceo zapadni zid bio u staklu. Iz nje se moglo izaći na malenu, cvećem ukrašenu terasu iza koje se videlo bujno, tamno zelenilo parka. Spram ulaza u prostoriju bila su druga vrata, tapacirana kožom, a na levoj strani, kraj zida prekrivenog svilenim engleskim tapetama boje slonovače sa simetričnim šarama, stajala je biblioteka puna knjiga i registara u kožnom povezu. Tada se tapacirana vrata otvoriše, i Anka Cukić prvi put pred sobom ugleda Nikolu Teslu uživo, od krvi i mesa.

Bog nauke i napretka – kako su ga veličali svi osim njegovih ljutih konkurenata poput Edisona, Henrija Forda ili Markonija – bio je visok, donekle mršav muškarac kome je sada bilo šezdeset tri godine. Odeven besprekorno i elegantno u svetlosivo odelo od finog engleskog štofa, sa belom košuljom krutih manžeti i okovratnika, i svilenom kravatom na kojoj su bile šare u obliku sfingi i piramida, stajao je na vratima svog kabineta i širio ruke pred njima u srdačnoj dobrodošlici.

„Profesore Plank!“, uskliknuo je Tesla na nemačkom. „Konačno! Konačno!“

 

Premda je Anka Cukić odista mrzela muškarce, to nije značilo da je oni seksualno ne privlače – i tu je činjenicu ona bila u prilici mnogo puta da iskoristi za potrebe Kancelarije. A pored one sirove, praiskonske privlačnosti koju je nagonski osećala prema snažnim i autoritativnim ličnostima poput Pukovnika, ustanovila je s vremenom da je na tananiji i stoga svakako opasniji, za kontrolu nepodesniji način, privlače muškarci izuzetnog intelekta. To otkrovenje ju je svojevremeno toliko zapanjilo da je otišla na predavanje psihologa Rajnera Vajnenberga, jednog od Jungovih učenika koga je naučna javnost izvrgavala ruglu zbog toga što je poricao uvrežene teorije i iznosio smele stavove o seksualnoj ličnosti muškarca i žene. Pogotovo je bila kontroverzna njegova klasifikacija u kojoj je posebno bilo naglašeno mesto takozvanih „sapioseksualaca“ – žena i muškaraca koji imaju potrebu za umnim nadražajem kao podsticajem za seks. Usred glasnog negodovanja publike u dvorani u kojoj je držao to predavanje, Vajnenberg je te hladne večeri prošlog novembra poentirao tvrdnjom kako, premda je po njegovom mišljenju sapioseksualnost svojstvo oba pola, njoj ipak u donekle većoj meri podležu dame, u skladu sa starom izrekom: „Muškarac se zaljubi gledajući ženu, a žena slušajući muškarca.“ Ako je ta njegova teza bila tačna, ko je onda mogao da u tom smislu bude privlačniji od jednog genija kao što je Nikola Tesla?

Nekako je uspela da potisne te misli i čuvstva dok joj je Tesla graciozno ljubio ruku.

„Poštovani gospodine Tesla“, govorio je Pribićević, i sam prilično pod utiskom blizine takvog duhovnog gorostasa, „donosim vam srdačne pozdrave od pukovnika Dimitrijevića. Gospođica Cukić je naša izvanredna saradnica – da tako kažem, ah... skriveni adut u poslovima kojima, nažalost, moramo da se bavimo – i najzaslužnija je, slobodno to mogu danas reći, što je do ovog vašeg susreta sa profesorom Plankom uopšte došlo.“

Tesla malo podiže obrvu na to, ali ako ga je i zanimalo na koji je tačno način Anka doprinela tome da Plank danas bude tu, pred njim, nije pitao. Umesto toga, čvrsto se rukovao sa nemačkim nobelovcem, a zatim i sa Pribićevićem i pomerio se sa vrata kako bi im omogućio da uđu u njegov kabinet. Oni stupiše unutra, a Uliks Morgan uđe za njima i zatvori vrata.

Dok im je domaćin pokazivao da se smeste na prostranu sofu i fotelje oko stola sa pripremljenim osveženjem – hladnim čajem, limunadom i vodom – Anka je osmotrila Teslin kabinet. Prostorijom je dominirao veliki pisaći sto od masivne orahovine ukrašenom majstorskim duborezom iza kog je bila fotelja visokog naslona. Čitav zid spram pisaćeg stola prekrivala je biblioteka u istovetnom duborezu kao i ostatak nameštaja, sa brojnim knjigama u kožnom povezu označenim brojevima, datumima i nazivom patenta koji su sadržale. Bile su tamo i knjige pisaca čija je pojedina dela Anka svojevremeno pročitala – Karla Maja, Herberta Velsa, Valtera Skota, Jovana Jovanovića Zmaja, Marka Tvena – kao i ukoričeni kompleti novina i časopisa složeni po godinama izdavanja. Na zidu, iznad garniture za sedenje, visile su uokvirene plakete, diplome i priznanja koja je Tesla tokom decenija dobijao od brojnih svetskih naučnih institucija. Velika staklena vrata vodila su na mermernu terasu punu cveća i gledala prema zelenom parku i vodoskocima. Uz vrata je stajao visoki sat sa klatnom, a iznad njega impresionistička slika u raskošnom ramu koja je prikazivala suncokrete.

„Čujem da su vaša predavanja izvanredno posećena, vrlo interesantna i odlično primljena u ovdašnjoj javnosti“, obrati se Tesla ponovo cenjenom gostu na njegovom maternjem jeziku. „Bogami, evo vas i u štampi, na naslovnim stranama, gospodine profesore!“

Tesla se šeretski osmehnu ispod brkova i uze sa svog stola presavijeni primerak Novina serbskih na čijoj je prvoj strani bila velika slika Planka sa naslovom ispisanim krupnim slovima: SVA TESLINA DECA! Nobelovac je zbunjeno žmirkao kroz naočari u ćirilična slova, ali njegov domaćin je nemarno odložio list natrag na sto, očigledno ne mareći za malu smicalicu koju je na njegov račun sa čitaocima izveo novinar Tankosić. „Zaista vam se od srca zahvaljujem za tople reči kojima ste započeli svoje izlaganje u Kolarčevoj zadužbini.“

Dok je Nikola Tesla sedao na slobodnu fotelju spram Planka, Uliks Morgan se diskretno udaljio i zauzeo mesto na maloj stilskoj stolici u blizini izlaza na terasu. Anka je tašnu smestila na sofu, između sebe i Pribićevića, dok je Nemac svoju zaštitnički držao u krilu. Kada se Tesla obraćao kolegi naučniku, glas mu je bio smiren i vedar. I sama nadarena za lako usvajanje melodije, ritmova i sintaksi stranih jezika, Anka Cukić nije mogla da suzbije u sebi tiho divljenje zbog Teslinog savršenog izgovora. Bilo da je, kao sada, govorio na nemačkom, ili ekavici koja je zvučala kao da nije rođen u dalekoj Lici, već usred Beograda, na francuskom ili engleskom jeziku, Tesla je to činio sa lakoćom zbog koje je njegov sagovornik lako mogao pomisliti da mu je taj jezik maternji.

„Ah, ali ne, gospodine Tesla, nipošto ne treba da mi se zahvaljujete“, odgovori Plank. „Ja, naprotiv, smatram da nema tih reči u današnjim ljudskim jezicima koje bi mogle dostojno opisati vašu veličinu i značaj i prikladno iskazati ogromnu važnost vaših dostignuća. Zaista se divim vašim – sada već bezbrojnim – naučnim pobedama!“

„Heh“, osmehnu se ponovo Tesla. „Izgleda da je za mene jedina nepobediva, neosvojiva prepreka ostao – Nobelov komitet, dragi moj Makse. Smem tako da vam se obraćam? Odlično, molim vas, ja sam za vas, od sada pa nadalje Nikola, ili Nicolas, kako vam je zgodnije.“

On poćuta na trenutak, dok je Pribićević bez reči sipao Anki, a zatim i sebi hladan čaj u visoku čašu.

„Ali, vidite, Makse“, nastavi Tesla, „ima bezmalo dvadeset godina kako sam jednom novinaru dao intervju u kom sam mu rekao da se osećam poraženo. Kazao sam to zato što mi se činilo – a taj utisak nažalost imam i danas – da je moj krajnji san, to da osvetlim čitаvu Zemlju, ipak nemoguć. Ipak ne mogu prestati da sanjam kako gradovi naše planete blistaju kao svetlost nove zvezde na nebu.“

Plank je klimao glavom. „Da, sećam se, čitao sam taj tekst. Bio je to jedan od prvih velikih intervjua koje je objavio Berliner Morgenpost. Novinar je tamo mnogo toga nakitio – s pravom, gospodine Tesla... Nicolas... s pravom – govoreći kako ste upravo vi uveli čovečantstvo u novi vek, vašim obrtnim magnetnim poljem i indukcionim motorom. Nazivao vas je... čekajte samo malo, da se setim... lovcem, koji je u uhvаtio svetlost iz dubine zemlje!“

Tesla se na to dobrodušno osmehnu. „Vaše pamćenje je zaista izvanredno, Makse. Tako je, taj mladi novinar je bio pun elana i nabrojao je neka od mojih vаžnijih otkrićа. No, uprkos njima ja sam se osećao poraženo pošto u Amerikanskoj Uniji nisam mogao da pomirim svoje ideale i stvarnost u kojoj sam obitavao. Tek kada sam doneo tu sudbonosnu odluku i došao ovamo, u Srbiju, taj osećaj poraženosti je u najvećoj meri minuo. Dobio sam vremena i mogućnosti da svoje ideale i stvarnost pomirim i polako, bez žurbe, tragam za načinima da jedno pretočim u drugo.“

Plank osmotri prostran Teslin kabinet i vrt iza velikih dvokrilnih staklenih vrata koja su vodila prema terasi i stepeništu. Tamo su se noćne frajle i ruže razbokorale u obilju boja, i Tesla ulovi Plankov pogled.

„Vidite, dragi moj gospodine profesore – koliko god ja želeo da donesem ljudskom rodu veliko i dobro, čini se da on za to još nije spreman. Naš duh je drugi veliki izvor energije, psihičke, i jedno odeljenje moje kompanije pokušava da iznađe način da tu psihičku energiju iskoristi u praktične svrhe Zamislite, kako bi samo divno bilo kad bismo osvetljavali gradove i pokretali električna kola muzikom Baha i Mocarta, poezijom Dantea, Getea ili Zmaja!“

„Ali, gospodine Tesla! Pa to nije fizika, već metafizika!“

Tesla se na to ponovo osmehnu, i odgovori vedro, slegnuvši ramenima: „Šta god da je, dragi Makse, to sam – ja.“

„A kako ste prošli na toj vašoj plovidbi, Nicolas?“, upita Plank. „Ako sam dobro razumeo, imate običaj povremeno primenjivati matematiku u igrama šanse? Jeste li u tome bili uspešni – ili možda poraženi?“

Tesla pogleda Planka iskosa, pa slegnu ramenima. „Znate kako je, Makse, ponekad dobijete, ponekad izgubite... ali svaki put naučite nešto novo.“

On ponovo ustade i priđe staklenim vratima, odškrinu ih i pogleda napolje.

„Ipak, treba da budemo praktični, dragi Makse. Nemamo na raspolaganju mnogo vremena: želim da vam pokažem svoje laboratorije za eksperimente i industrijski kompleks za proizvodnju izuma koje sam patentirao i namenio opštoj upotrebi. Biće potrebno najmanje dva sata da vidite samo ono najvažnije. A potom još oko sat dok se dovezemo do mesta na kojem imamo zakazan ručak... Pretpostavljam da je najbolje da pređemo što pre na ono što ste zapravo hteli da mi pokažete... ono što i jeste pravi razlog vašeg dolaska u Beograd.“

Plank ponovo žmirnu, pa pogleda, najpre u Morgana, i zatim u Pribićevića i Anku Cukić. Tesla uhvati njegov pogled i shvati zbog čega se novelovac usteže.

„Molim vas, budite uvereni da ste ovde – da tako kažem – među svojima. Uliks Morgan je za mene osoba od najvećeg mogućeg poverenja, a gospođica... Cukić, kao i gospodin Pribićević dolaze sa preporukama i po nalogu pukovnika Dimitrijevića, koji vodi jednu od najvažnijih službi u ovoj državi. Možete biti sigurni da se ni za jedno ni za drugo ne može reći da su – Radio Mileva.“

„’Radio Mileva?’“, ponovi Maks Plank poslednje Tesline reči.

„O“, reče lako Tesla i odmahnu rukom. „Eto vidite, dragi moj Makse, kako razvoj nauke i tehnologije utiče na živi, govorni jezik ljudi. Vi znate da sam pre desetak godina godina uspešno odbranio svoj patent na konstrukciju radio primopredajnika od nečasnih pokušaja onog nečuveno bezobraznog Giljerma Markonija – inače nemam običaj da koristim teške reči na račun drugih naučnika, ali kada je taj neuspeli uzurpator posredi, prosto moram – i ubrzo je moja kompanija započela proizvodnju prvih modela radija za široku, kućnu upotrebu. Tome je pogodovala i odluka srpske vlade da osnuje agenciju za izveštavanje, i da ona u svom sklopu ima i prvu radio stanicu koja bi periodično emitovala vesti od značaja za stanovništvo, kao i zabavne programe, skečeve, drame i muziku... Naravno, kao i kad su posredi drugi noviteti, ljudi su obazrivi i ustežu se da ih probaju, pa je prve godine prodat veoma mali broj aparata, a jedan od njih je završio u kući nekog sreskog načelnika u unutrašnjosti Srbije. Njegova žena se zvala Mileva, i okupljala je prijateljice iz komšiluka kad god se iz Beograda imalo šta zanimljivo čuti, a žene kao žene, rado su se bavile ogovaranjem i kićenjem informacija koje su na radiju čule. U tome je domaćica prednjačila, i uskoro su je oni pogođeni njenim tračevima prozvali ’Radio Mileva.’ Onda se, sa daljim širenjem prodaje radio-aparata u Srbiji, i taj nadimak munjevito proširio tako da je sada praktično u svakodnevnoj upotrebi.“

Tesla pogladi brk i osmehnu se pomalo snebivljivo, kao da mu je malo nezgodno zbog tolike digresije. Plank se, međutim, srdačno nasmeja.

„Nimalo ne sumnjam, cenjeni Nicolas, da i u Nemačkoj već postoji nekakva Radio Gertruda, ili možda Helga. Šta da se radi: i to spada u cenu progresa.“

Anka se trudila da zadrži ozbiljan izraz u licu, ali nije odolela da ne pomisli kako se Tesla, izgleda, preterano druži sa Nušićem.

„U redu, onda“, reče naučnik i vrati se do fotelje, pa ponovo sede. „Slušam vas sa potpunom pažnjom, dragi Makse.“

 

„Svakako ste upoznati sa radom mog zemljaka, matematičara Hermana Vejla“, započeo je Plank. „Zahvaljujući analizi energije elektromagnetnih polja, on je izneo postavku teorije koju je nazvao ’Teorijom o crvotočinama.’ U Fizičkom godišnjaku je napisao kako njegova analiza nagoni čoveka na pomisao da postoji mreža sačinjena od linija sile koja se pruža kroz ono što bi topolozi mogli nazvati ‘držaljom’ višestruko povezanog svemira, te da se fizičarima može oprostiti korišćenje tog malo živopisnijeg termina – crvotočina.“

„Vi govorite, dragi Makse“, reče Tesla, „o onome što je publikovano kao ’Ajnštajn-Rozenov most’ – o hipotetičkom topološkom svojstvu koje bi, u suštini, trebalo da bude svojevrsna ’prečica’ kroz prostor-vreme.“

„Upravo tako“, potvrdi Plank. „Dakle, ako prostor-vreme zamislimo kao dvodimenzionalnu površinu, koja se onda presavije po trećoj dimenziji, može se zamisliti crvotočina kao ’most’ – s tim što, naravno, govorimo o strukturi koja se suštinski ne može predstaviti vizuelno zato što postoji u četiri ili više dimenzija. Delovi crvotočine bi se dali uporediti sa delovima zakrivljene dvodimenzionalne površine u višim dimenzijama, kao kad bi stvarni ulaz u crvotočinu, umesto kružnog otvora u dvodimenzionalnoj ravni bio sfera u trodimenzionalnom svemiru. Teorijski, crvotočina je nalik na tunel čiji su krajevi na dva zasebna mesta u prostor-vremenu.“

„Ali“, ubaci Tesla, „ne postoje opservacije koje bi dokazale postojanje crvotočina. Makar ne još.“

Plank podiže prst u vazduh, kao da želi svog domaćina da zamoli da sačeka sa zaključcima.

„Tako je“, reče on, „ali na teorijskom nivou postoje validna rešenja jednačina teorije opšte relativnosti koja sadrže crvotočine.“

„Vi znate, dragi Makse“, reče Tesla, sa prizvukom blagog nestrpljenja u glasu, „da se ja u mnogočemu ne slažem sa Ajnštajnovom teorijom relativnosti. Prošlo je već dosta vremena otkad sam uspeo da presretnem kosmičke zrake iz sunca koji su daleko brži od svetlosnih. I ubeđen sam da se ti kosmički zraci mogu upotrebiti za stvaranje električne struje. Čak i radioaktivnost vidim kao dokaz da materijalno telo podjednako apsorbuje energiju koliko je i ispušta.“

Plank se malo nakašlja. Anka je znala da je nemački nobelovac vatreni pobornik Ajnštajnove teorije i sa zanimanjem je posmatrala promenu dinamike u razgovoru dvojice genijalnih ljudi koji se ipak ne slažu u svemu.

„U redu, Nicolas, ostavimo privremeno Ajnštajna po strani. Svakako nećete sporiti valjanost rešenja za pitanje postojanja crvotočina koje je donela Švarcšildova metrika?“

„Ako se ne varam, proračuni Švarcšildove crvotočine pokazuju da bi takva crvotočina previše brzo kolabirala da bi s jednog na drugi njen kraj bilo šta moglo da prođe.“

„Sasvim ste u pravu“, klimnu glavom Plank. „Takozvane prolazne crvotočine, kroz koje bi se u oba smera moglo proći od jednog do drugog kraja, zahtevale bi korišćenje egzotične materije sa negativnom gustinom energije za njihovo stabilizovanje.“

„Vi se to, Makse, to pozivate na teoriju kvantnih polja i postojanje fizičkih sila koje u njima nastaju.“

„Tačno, dragi moj Nicolas. Kvantna polja i njihove sile smatram dokazom da su energije negativne gustine moguće u prirodi. I premda naše kolege još nisu u prirodi otkrile procese koji bi mogli spontano da stvore crvotočinu u kontekstu... hm, opšte relativnosti, može se postaviti hipoteza o ‘kvantnoj peni’ odnosno spontanom pojavljivanju i nestajanju sićušnih crvotočina na energetskoj skali od oko 1,22 puta 10 na devetnaesti giga-elektron volti.“

„Kako ja shvatam crvotočinu unutar jednog istog univerzuma“, reče Tesla pomalo zamišljeno, „posredi je kompaktan region prostor-vremena čija je granica topološki trivijalna, ali mu unutrašnjost nije jednostavno povezana. Drugim rečima, ako prostor-vreme sadrži kompaktan region omega, i ako se topologija tog regiona izrazi formulom Ω ~ R x Σ, gde je Σ trostruka netrivijalna topologija, čija se granica izražava formulom ∂Σ ~ S2, te kao su, dalje, sve hiperpovršine Σ nalik na prostor, onda region Ω sadrži kvazipermanentnu crvotočinu unutar jednog istog univerzuma.“

Anki, a očigledno ni Pribićeviću, ništa od ovoga što je Tesla upravo rekao nije bilo ni najmanje jasno, i ona se zapitala od kakve će koristi za Apisa biti njen izveštaj koji ni sama neće moći da razume, ali Plank je sve vreme klimao glavom.

„Bravo, Nicolas! Ali mnogo je teže objasniti crvotočine između različitih univerzuma. Recimo, možemo pokušati da zamislimo ‘univerzum-bebu’ spojen sa svojim ‘roditeljem’ nekom vrstom uske pupčane vrpce. Svakako da bismo poželeli taj pupčanik da posmatramo kao grlo crvotočine – ali pravilno je crvotočine definisati geometrijski, a ne topološki, kao one regione prostor-vremena koji ograničavaju širenje deformacija zatvorenih površina, dakle recimo kao ‘svetska cev’ odnosno vremensku evoluciju zatvorenih površina. Znači, to bi bili oni regioni prostor-vremena koji se ne mogu neprestano deformisati, skupljati, u ‘svetsku liniju.’“

Tesla se nasmeja na to. „Dragi moj Makse, pa vi to sada želite da mi, kao kukavičje jaje, podmetnete specijalnu teoriju relativnosti! Zahvaljujući vašem ljubljenom Ajnštajnu, ta svetska cev se, ako se dobro sećam, definiše kao put predmeta koji zauzima ne-nulti deo prostora u svakom trenutku u vremenu, pri njegovom prolasku kroz četvorodimenzionalni prostor-vreme. To mu dođe kao analogija za svetsku liniju, tako što opisuje vremensku evoluciju predmeta u prostoru, s tim što bi razlika bila u tome da svetska linija predstavlja put čestice ne-nulte zapremine, dočim svetska cev zauzima konačno definisan prostor u svakom trenutku vremena.“

Plank pomirljivo podiže ruku. „Tako je, tako je. Ali ja nipošto ne želim ništa da vam podmećem, dragi moj kolega. Hteo sam samo da budem siguran kako ste – makar načelno – saglasni sa tim da je kretanje kroz Švarcšildovu crvotočinu između dva univerzuma moguće samo u jednom smeru. Ukoliko je to tačno, onda je logično da bi se takva nestabilna crvotočina koja brzo kolabira mogla figurativno ščepati za grlo pomoću egzotične materije, tako da ostane otvorena.“

Tesla se sada sa interesovanjem nagnu preko stočića i zagleda u Plankovo lice.

„Želite li vi to da kažete, Makse, da ste uspeli da učinite to? Da ščepate Švarcšildovu crvotočinu za grlo?“

Maks Plank se na to nakašlja, kao da malo okleva. Anka krišom pogleda u Pribićevića, ali ovaj je odsutno prinosio čašu usnama i bludio pogledom, kao da je zaključio da ne treba ni da pokušava da prati nerazumljivi razgovor dvojice naučnika.

„Takozvane prolazne crvotočine omogućavale bi veoma brzo putovanje u oba smera iz jednog dela univerzuma u drugi deo tog istog univerzuma, ili putovanje iz jedne vaseljene u drugu. Međutim, svakako znate da u čistoj Gaus-Bonetovoj gravitaciji, modifikaciji te opšte relativnosti koju toliko kritikujete, gde se uvode vanprostorne dimenzije, egzotična materija nije potrebna kako bi crvotočine postojale. One mogu postojati čak i bez ikakve materije, kao prirodna pojava nastala u ranim razdobljima univerzuma.“

„U tredu, diskusije radi“, reče Tesla, „crvotočine bi povezivale dve tačke u prostor-vremenu, što znači da bi u principu dozvoljavale putovanje kroz vreme, jednako kao i kroz prostor. Ali, putovanje kroz vreme – premda toliko osporavano u nauci, izuzev u teorijskoj i kvantnoj fizici – za mene je nepobitna stvarna mogućnost, zato što sam imao prilike da se sasvim uverim u činjenicu da je Herbert Džordž Vels, moj veliki prijatelj i isto tako veliki pronalazač, uspeo da kostruiše funkcionalni vremeplov. Štaviše, ovde, u laboratoriji, kao eksponat čuvam veoma oštećene ostatke te njegove zlosrećne mašine. Kad god ih vidim, prisetim se toga da preterana samouverenost u ljudskom biću – pa makar se radilo i o velikom naučnom umu – nije preporučljiva, pogotovo ukoliko je preuranjena.“

Plank je bio očigledno iznenađen Teslinim rečima.

„Izvanredno, Nicolas! Rado ću pogledati taj... eksponat, i nadam se da ćete mi potanko ispričati o tome kako ste do njega došli! Ali, da se vratimo na crvotočine...“

On se malo namršti, kao da pokušava da u mislima pronađe najkraći put do poente koju je želeo da načini.

„Dobro onda“, nastavi on konačno, „ako dalje razmišljamo o tome kako da crvotočinu koja spaja dve tačke u prostoru preobrazimo u onu koja spaja dve tačke u vremenu, ustanovićemo da nije moguće koristiti je za putovanje natrag u vreme pre trenutka u kojem je crvotočina preobražena u vremeplov, recimo, ubrzavanjem jednog od njenih otvora.“

„To samo ako se držite Ajnštajnove teorije“, upozori ga Tesla. „Ali, Vels je otputovao u prošlost. Ergo, sa vašom ljubljenom opštom relativnošću nešto svakako nije u redu.“

„Ako vi to kažete, ja vam verujem“, odgovori Plank, „ali siguran sam da postoji teorijsko objašnjenje koje se može uklopiti, ili makar dopuniti opštu relativnost.“

„Svojstva vremena su još nedovoljno istražena, Makse“, reče Tesla. „Ja bih zaista voleo da se njima podrobnije bavim, ali mnogi preči projekti, sa izgledima za praktičnu eksploataciju na dobrobit čovečanstva, ne ostavljaju mi dovoljno... eto, vremena, za to. Jedna od nedoumica koje zahtevaju razjašnjenje u svemu tome jeste i putovanje brže od svetlosti. Ako moji kosmički zraci, kao što sam nepobitno dokazao, putuju brže od Ajnštajnove svetlosti, zar to ne bi mogao i putnik kroz crvotočinu?“

„Mislim da nemogućnost putovanja bržeg od svetlosti važi samo... kako to da najbolje kažem... lokalno?“ Plank se zamišljeno počeša po brku. „Crvotočine bi mogle da omoguće superluminalno putovanje – ono brže od svetlosti – iako bi brzina prolaska kroz samu crvotočinu bila subluminalna. Ako se dve tačke spoje crvotočinom, vreme za prolazak njom bilo bi kraće od vremena potrebnog svetlosnom zraku da prevali udaljenost između iste te dve tačke ukoliko bi ovaj putovao kroz prostor van crvotočine. Ali, s druge strane, ako bi zrak svetlosti takođe prošao kroz crvotočinu, uvek bi prestigao putnika. Analogija bi bila, recimo, kao kada mnogo brže prođete tunelom kroz planinu, nego što je optrčite. A postojanje tih ‘tunela’ uistinu bi omogućilo i putovanje kroz vreme, tako što bi se jedan kraj crvotočine veoma ubrzao u odnosu na drugi – oprostite što se opet pozivam na teoriju relativnosti, ali prosto moram – i potom, posle izvesnog vremena vratio natrag. Relativistička vremenska dilatacija za posledicu bi imala to da je ubrzani otvor crvotočine ostario manje nego onaj stacionarni, u očima spoljnog posmatrača, kao u paradoksu blizanaca koji su formulisali Fon Laue i Born. Međutim, vreme drugačije protiče unutar crvotočine nego izvan nje. Ako bi se dva časovnika sinhronizovala na oba kraja crvotočine, za onoga ko kroz nju putuje, ti časovnici bi i dalje ostali sinhronizovani bez obzira na to kako se njeni otvori kreću. A to znači da će sve što uđe u ubrzani otvor crvotočine izaći kroz njen stacionarni otvor u trenutku koji prethodi ulasku.“

„Znači“, nadovezao se Tesla na to, „ako, na primer, dva časovnika na oba kraja crvotočine pokazuju kao datum 1900. godinu, po vraćanju ubrzanog otvora u isti region gde je i onaj stacionarni, na časovniku kod ubrzanog stajaće, recimo, 1904, a na onom kod stacionarnog otvora – 1912. godina, u istom regionu prostor-vremena, ali sada osam godina u prošlosti. Onda bi takva konfiguracija crvotočine dopustila da čestice ‘sveta-linije’ stvore zatvorenu petlju u prostor-vremenu! Ali, moram vam reći, Makse, ne mislim da je Vels uspeo da ostvari svoj poduhvat na ovaj način. A i sami znate da je Ajnštajnova opšta teorija nedostatna da dopusti kvantne efekte.“

Plank na to odmahnu rukom i osmehnu se. „Bio sam uveren da ćete se pozvati na taj argument. Ali, postoji i mogućnost da se kvantni efekti ugrade u opštu relativnost. Međutim, takav... poluklasični pristup i analize ukazuju na to da bi povratna petlja virtuelnih čestica cirkulisala kroz crvotočinu sve snažnije i snažnije, da bi je na kraju uništila pre nego kroz nju stignu da prođu bilo kakve informacije. Time se održava pretpostavka o očuvanju hronologije i pobija mogućnost vremenskog putovanja, osim u submikroskopskim razmerama. Međutim, ova tvrdnja se lako može dovesti u pitanje zato što bi se zračenje prilikom putovanja kroz crvotočinu širilo i tako sprečavalo beskrajnu akumulaciju. Debata o ovom pitanju trenutno je prilično burna i vatrena u kvantnoj zajednici... Ja sam joj dao skromni doprinos analizom takozvanog ‘rimskog prstena’, konfiguracije koja se sastoji od više crvotočina, i omogućava postojanje zatvorene vremenske petlje sa stabilnim crvotočinama uz primenu poluklasične gravitacije. Ali, tek kada budemo imali potpunu teoriju kvantne gravitacije, bićemo sigurni u to da li je poluklasični pristup u ovom slučaju pouzdan.“

„Ipak, vi ste, dragi moj Makse, ukazali na moguće rešenje paradoksa koji proističu iz vremenskog putovanja omogućenog crvotočinama, tako što ste uveli interpretaciju mnoštva svetova u kvantnu mehaniku. Meni se čini da ste tako nepobitno dokazali da je kvantna teorija potpuno dosledna – u tom smislu da se takozvana matrica gustine može osloboditi diskontinuiteta – u prostor-vremenima sa zatvorenim vremenskim petljama.“

„Tako je“, klimnuo je glavom Plank, „ali sam kasnije shvatio da takav model zatvorene vremenske petlje može sadržati interne nedoslednosti koje bi dovele do čudnih fenomena poput neortogonalnih kvantnih stanja. U skladu s tim, izbegava se destruktivna pozitivna povratna petlja virtuelnih čestica koje kruže kroz ‘vremensku mašinu’ crvotočine, odnosno rezultat na koji ukazuju poluklasični proračuni; međutim, čestica koja se vraća iz budućnosti, ne vraća se u univerzum iz kog je potekla, već u paralelni univerzum! A to bi značilo da crvotočina-vremeplov sa izuzetno kratkim vremenskim skokom teorijski predstavlja most između paralelnih vaseljena čiji su vremenski tokovi relativno upareni.“

„Ali vi time uvodite nelinearnost u kvantnu teoriju, dragi moj Makse“, reče Tesla, zavalivši se u naslon fotelje.

Nemac bespomoćno slegnu ramenima. „Kako god bilo, Nicolas... Teorija nam i služi kako bismo objasnili stvarne pojave.“

U Teslinom kabinetu nakratko je zavladala tišina. Čulo se samo otkucavanje velikog časovnika, a onda, s uzdahom, Maks Plank otvori torbu koju je držao u krilu i veoma pažljivo izvadi iz nje drvenu kutiju sa poklopcem, šarkama i bravicom. Onda je stavi na stočić između Tesle i sebe. Anka Cukić primeti da mu šake pritom malo podrhtavaju.

„Pre neliko meseci“, započe Plank nesigurnim glasom, „u svojoj priručnoj laboratoriji u Grinevaldu, pripremao sam eksperiment koji je bio u vezi sa magnetnim poljima i elektromagnetnim zračenjem. Naravno, za razliku od polja povezanih sa česticama koje imaju električni naboj, ova polja uvek osciluju i šire se brzinom svetlosti. Stoga bi trebalo i da postoje značajne razlike u objašnenju električnog polja povezanog sa fotonima u odnosu na ono koje je u vezi s elektronima. Želeo sam da kvantifikujem distorziju prostor-vremena potrebnu da se dođe do električnog naboja. Posle izvedenih proračuna, zaključio sam da elektromagnetno zračenje mora biti tek talas u moru vakuumskih fluktuacija prostor-vremena i bio sam spreman i za praktičan eksperiment.“

„Talas u moru vakuumskih fluktuacija prostor-vremena!“, uskliknu Tesla. „Pa vi ste, Makse, pesnik među naučnicima! Smem li da kažem – Gete kvantne fizike!“

Profesor pocrveni na to do ušiju i pogleda snebivljivo u Teslu, pokušavajući da ustanovi da li je možda najednom ispao žrtvom nekakve potpuno neprilične sprdnje; ali lice njegovog domaćina bilo je ozbiljno, a pogled ispunjen iskrenim divljenjem. Plank ponovo pročisti grlo, pa nastavi:

„Time sam hteo da kažem kako fotoni nisu ‘paketi’ energije koji putuju kroz prostor-vreme, već su oni paketi unutar medija prostor-vremena. Fotoni i gravitacioni talasi remete more superfluidnih dvopolnih talasa u moru prostor-vremena na različite načine. Pošto je prostor-vreme elastični medij sa impendansom i sposobnošću da skladišti i vraća energiju u talas koji se kroz taj medij širi, želeo sam da proverim da li se svetlosni talasi šire medijem prostor-vremena. Isto tako, namera mi je bila i da ustanovim ima li naučne težine u pretpostavci da je električno polje distorzija jedne prostorne dimenzije prostor-vremena koja za rezultat ima donekle asimetričnu brzinu svetlosti u suprotnim smerovima širenja... Zato sam na svom radnom stolu postavio niz paralelnih pločastih kondenzatora sa faznim električnim potencijalom. Sa tim kondenzatorima spojio sam klistrone – vaš izum, Nicolas, te vakuumske cevi sa linearnim zrakom koje generišu oscilirajuće električno polje...“

„Oprostite, Makse, što vas prekidam – samo želim da budem siguran: koristili ste klistrone male snage, da?“

„Naravno“, reče Plank, i dalje stežući drvenu kutiju u rukama. „Tako sam hteo da konstruišem akcelerator čestica koji radi na 2,856 gigaherca sa talasnom poludužinom od 5,2 centimetra.“

„Jasno“, klimao je glavom Tesla. „Hteli ste da dokažete da širenje električnog polja generisanog u takvom akceleratoru menja polaritet na svakih 5,2 centimetra.“

„Tako je! Ali, uspeh tog testa ne bi samo potvrdio model širenja elektromagnetnog zračenja kroz medij prostor-vremena, već bi omogućio i da se donese zaključak o tome kakvi su uslovi neophodni da bi se stvorila crna rupa – u tom slučaju, crna rupa bi se mogla objasniti samo na osnovu izjednačavanja energetske gustine prostor-vremena bez pribegavanja konceptu ‘zakrivljenog’ prostor-vremena.“

„Dakle, Makse, pripremili ste sve za eksperiment“, reče Tesla. „I onda?“

„Pa, onda...“ Plank smeteno podiže pogled sa kutije prema Teslinim očima. „Ostavio sam sve tako u laboratoriji, koja je smeštena u pomoćnoj zgradi u mom dvorištu, a onda sa suprugom otišao na nekakav prijem. Dok smo bili tamo, na Berlin se sručilo jako nevreme, sa žestokim atmosferskim pražnjenjima. Kada smo se vratili kući, shvatio sam da nešto izgleda nije bilo ispravno namešteno na gromobranu zgrade u kojoj je bila moja laboratorija, i da je u nju udario grom. Deca, koja su bila u kući, rekla su mi da je munja zapalacala sa neba pravo do krova, čuo se strahoviti prasak, svi su se prozori zatresli, a iz unutrašnjosti laboratorije blesnula je zaslepljujuća svetlost. Guvernanta im je zabranila da izađu iz kuće sve dok se moja supruga i ja ne vratimo. A ja sam sa dubokom strepnjom otišao da proverim kakvo je razaranje grom ostavio za sobom.“

Plank načas sklopi oči i zaćuta, kao da želi što bolje da se priseti tih trenutaka. Onda jednu ruku odvoji od kutije i pruži je da uzme čašu sa vodom koju mu je napunio Pribićević. Kada je otpio gutljaj i vratio čašu na sto, on nastavi, sigurnijim glasom.

„Kako se ispostavilo, neke velike štete nije bilo. U prostoriji se osećao jak miris spaljene izolacije, a provodnici su bili crni i ugljenisani od snažnog strujnog udara. Ali zato...“ On sa oklevanjem obliznu usnu ispod brkova. „Ali zato sam ispod kondenzatorskih ploča, na stolu, pronašao... ovo.“

Maks Plank otvori poklopac drvene kutije i izvadi iz nje prvi predmet.