1

SMRT OČEVA

 

 

 

Može li ceo život da stane u knjigu?

Neki će reći – naravno da može, ako je dovoljno obimna. Drugi će, opet, reći kako ceo život može da stane i u haiku. Sedamnaest slogova za suštinu privremenog ljudskog boravka na ovom svetu. Zašto ne? Ali ja nemam takve ambicije.

Negde sam nedavno pročitao kako je u jednoj velikoj državnoj firmi upravo u toku posao arhiviranja osam kilometara dokumentacije koja nije uskladištena i obrađena na odgovarajući način.

Osam kilometara?

Nimalo me ne čudi što se čudite. I ja sam se začudio, pa sam se malo raspitao. Količina dokumentacije za arhiviranje meri se po dužini koja se dobija ređanjem onih debelih kartonskih registratora u koje se papiri odlažu. Dakle, zamislite osam kilometara dugačku kolonu registratora duž nekog autoputa i možda ćete shvatiti o koliko je stranica reč.

Mislim da je za bilo koji život, izuzev onih koji se završe zaista prerano, i osam kilometara premalo.

Kako onda odabrati ono relevantno, ključno, ono što život čini upravo takvim kakav je? Koji je kriterijum tu najpouzdaniji? Kako da znam šta sve treba ovde da napišem?

Trudim se da slušam srce.

Trenutno, srce mi je prazno.

Zapravo, mogu da ga zamislim kao sobu kroz koju periodično defiluju svakojaka osećanja i ljudi u nekoj vrsti izopačenog, sada toliko aktuelnog tajm-šeringa. Katkad bude i prazno. A katkad dođe i do prebukiranosti usled nemara službi za rezervacije. Sve mi se čini da bi jedna osoba mogla komotno da se nastani tu i istera sve ostale potencijalne godišnjeodmorce... Ali upravo zato: okanimo se celog života. Mene interesuje samo jedna decenija – više-manje – ona decenija koja je definisala život čitave generacije. Period formiranja i, konačno, okoštavanja stavova o svetu koji nas okružuje, vreme sazrevanja. One godine kada deca postaju ljudi, biraju sebi put: pronalaze knjige, filmove i muziku koje će veličati i pamtiti koliko god da požive, stiču obrazovanje, polažu vožnju, upoznaju zamamni svet poroka, sreću partnera sa kojim će možda provesti ostatak svog veka. Za moju generaciju, to su bile osamdesete. Ali, paradoksalno, te osamdesete su za mene i moje društvo započele nekoliko godina ranije.

U drugoj polovini sedamdesetih išli smo u gimnaziju. Konkretno, Jedanaestu beogradsku, u Šumicama, i to što sam se uopšte obreo u njoj moglo je da bude i rezultat bacanja novčića: glava – Jedanaesta; pismo – Šesta. Obe gimnazije bile su otprilike podjednako udaljene od mog stana u Učiteljskom naselju, i kada je došlo vreme da se upišem, moji roditelji su se prošetali i do jedne i do druge. Onda su zaključili da je do Šeste (na Zvezdari, iza Bulevara) loša veza prevozom, mora da se šipči uzbrdo pored Cvetkove pijace, te ću možda zbog toga često kasniti na nastavu, blablabla. Da me ipak upišu u Jedanaestu (podrazumevalo se zbog nečega da se ja tu ništa ne pitam) donekle je prevagnulo i to što je u istu tu gimnaziju četvrt veka pre toga išao i moj otac. („Šumice su tada nazivali ’Njujork’ – zbog silnih silovanja, tuča i ponekog ubistva“, kazao mi je on jednom prilikom. Bio je to početak pedesetih, kad je lokalne krimose iz Marinkove bare u čaršiji krasio oreol žestokih momaka, a njihovi alkoholni podvizi bili su opevani u pesmicama za klince podložne zanosnom sjaju lažne robinhudovštine lokalnih heroja, poput one čuvene: „Crni Bora i Mandora piju vino iz lavora“. Nisam se trudio da otkrijem ko su tačno bili ti tako opevani vitezovi kaldrme, ali sam zapamtio taj glupi stih, kao i to da mi je otac još kazao da je Jedanaesta beogradska nosila nadimak „Depandans CZ-a“, zbog istovetne arhitekture pod, valjda, austrougarskim uticajem, kao što je i arhitektura Centralnog zatvora, vazdušnom linijom udaljenog od nje možda nepun kilometar.)

U to doba beogradske gimnazije su bile rangirane kao „šminkerske“ (Prva, Peta, Osma, donekle Četrnaesta), „obične“ (ostale gimnazije u opštinama koje su gravitirale centru grada) i – „tamo daleko“ (Banovo Brdo, Novi Beograd). Kao jedna od običnih, Jedanaesta je bila svojevrsno stecište dece najrazličitijeg kulturno-sociološkog pedigrea, uglavnom sa Voždovca i oboda Zvezdare, i dosta mojih drugova iz osnovne upisalo se tamo 1976. godine sa nejasnom predstavom o sopstvenoj budućnosti i nečemu po imenu „fakultet“, što se u našim kućama pominjalo gotovo sa strahopoštovanjem. Zbog čega je ta škola toliko značajna – za mene, a donekle i za muzički cunami koji je zahvatio celu zemlju početkom osamdesetih? Pa, godinu ili dve pre nego što smo mi tamo kročili, iz gimnazije su otišli Milan Mladenović, Zana Nimani i Rakac[1], a mi smo potom školske klupe delili sa budućim malim i velikim zvezdama jugoslovenskog novog talasa – članovima bendova kao što su Hipnotisano pile, Beograd, Laki pingvini i, naravno, Džakarta. Bila je to, a nekako i ostala, generacija „na pragu“: poslednji smo učili po planu i programu klasične gimnazije, pre nego što će sledeće godine započeti s eksperimentom koji su nazivali „usmereno obrazovanje;“ isto tako, bili smo prvi prinuđeni da odmah po završetku srednje škole služimo vojni rok (čuveni sistem „12+3“ u slučaju da ste muško koje je upisalo fakultet – godinu dana u JNA, pa onda četiri ili već koliko godina studija, i potom dosluženje preostala tri meseca kako bi se dobacilo do punih petnaest). Okupili smo se tada, u tom melting potu Jedanaeste beogradske, nošeni zvucima revolucionarne i razbarušene „Boemske rapsodije“ grupe Kvin i pod snažnim utiskom filma Tomi i muzike grupe Hu. Dočekali smo sledećeg leta novu senzaciju – album Hotel Kalifornija Iglsa, gledali školski organizovano Cepeline u filmu The Song Remains the Same zahvaljujući abonmanima Muzičke omladine, bežali sa nastave kako bismo u prepodnevnom terminu u Kozari, na Festu, odgledali Skorsezeov Poslednji valcer. Nismo bili ni najmanje svesni toga da smo savremenici kulturnih fenomena koji će ostati zabeleženi u istoriji svetske kulture i umetnosti: jednostavno smo se zabavljali kako god smo znali i umeli, pripremajući se neosetno za deceniju raskošne dekadencije koja nam se primicala. A gimnaziju smo završili 1980. I upravo je to godina u kojoj su za mene osamdesete počele, koliko god cepidlake tvrdile da je ona zapravo poslednja godina sedamdesetih, a da osamdesete počinju prvog januara 1981.

Bila je to godina u kojoj sam ostao, ne bez jednog, već bez dva oca, da bih vrlo brzo izgubio i trećeg.

Kakav početak!

 

Otac nacije je bio bolestan, ali mi, klinci od sedamnaest, osamnaest godina, nekako to nismo primećivali. Imali smo pametnija posla. Slutili smo da se dešava nešto ozbiljno, ali državna pitanja i visoka politika bili su daleko od nas koliko i Saturn ili Andromeda. Imali smo mnogo važnije preokupacije: stripove, muziku, filmove i devojke.

Danas se mnogo priča o Titovom kultu ličnosti, o tome kako je za vreme njegove vlasti bilo loše, represivno, kako sirotih dvadeset miliona potlačenih između Vardara i Triglava nisu imali ljudska prava i slobode – šta god to bilo – i sveukupno, zlopatili smo se kao niko pod gvozdenom pesnicom Velikog Brata iz Kumrovca.

Kurac.

Izvinjavam se, ali to je sve što mogu da kažem.

Nikad mi ništa nije nedostajalo. Roditelji su mi bili zaposleni i imali dovoljno velika primanja da svake godine letujemo (uglavnom na srednjem Jadranu, ostrva su nam bila omiljena destinacija, Hvar naročito) i putujemo u inostranstvo sa čuvenim crvenim pasošem. Mrzi me uopšte da nabrajam šta se sve u ovoj zemlji proizvodilo i stvaralo – to sve piše gde treba – već želim da kažem samo kako je drug Broz u našim tinejdžerskim glavama bio prisutan tek kao nekakva apstraktna očinska pojava koju smo bili u prilici da vidimo svake večeri na televiziji, u Dnevniku posle obaveznog Toma i Džerija (ili Gustava, La Linee, Pere Detlića i crtaća Hane i Barbere): obično nasmejan čikica, nekad u uniformi, nekad u odelu, ali gotovo uvek sa rukom podignutom u pozdravu, kao omiljena rok zvezda. Konkretnije smo se njegovim likom i delom bavili samo kad bi došao taj trenutak u školskoj godini da se napiše sastav na neku od maštovito formulisanih tema iz korpusa Tito-Revolucija-Mir (obično pred Dan mladosti – uz obavezno crtanje štafete na likovnom). Ne mogu da se ne setim jednog od drugara u školi, koji je čitao svoj sastav na času srpskog i rekao kako „Drug Tito jednim okom gleda na Neretvu, a drugim na Sutjesku“, pa smo mu dušu pojeli zezajući ga sve do kraja godine zbog toga što je napisao da je Maršal – zrikav.

Dakle, bile su tu naslovne strane novina (koje smo uvek preskakali), prve desetine minuta Dnevnika (koje nikada nismo gledali) i uramljeni portreti u svakoj učionici (koje smo odavno prestali da primećujemo). Sećam se jedne zgodne epizodice upravo u vezi sa tim – sa uramljenim portretima. Pred kraj treće godine gimnazije, kada smo kao drugi jezik (uz engleski) učili i francuski, pomenuo sam profesorki da jednom mom drugu iz kraja (o njemu nešto više kasnije) dolazi devojka iz Pariza, pa mi je ona krajnje dobronamerno preporučila da sa tim francuskim devojčurkom oprobam ono što sam od tog jezika dotad uspeo da naučim (nažalost, ne bogzna koliko – verovatno bih danas mnogo bolje govorio francuski da sam imao prilike da ga „prakticiram“; ovako, natucam dovoljno da ne umrem od gladi i žeđi ako me kojim slučajem put nanese u  neku frankofonsku zemlju) i potom referišem na času o čemu smo razgovarali. Tako sam i uradio, i pred celim razredom rekao kako smo Natali (skoro sam sasvim siguran da se tako zvala) i ja pričali o svemu i svačemu; pomenuo sam kako ona smešno izgovara imena Bitls (BitOls) i Žon Lenon, i kako je strašno čudi to što u svakoj zvaničnoj prostoriji koju je u Beogradu imala prilike da vidi visi Titova slika, za razliku od Francuske, gde Žiskarovu ne možeš da nađeš ni svećom da je tražiš. Postao sam svestan toga da sam nešto grdno pogrešio kad sam video kako profesorkina donja vilica pada gotovo na samo njeno zamašno poprsje, da bi ona onda gotovo zavapila: „Mais, c'est ne pas la même chose!“ Međutim, nije imala razloga za brigu: u razredu ionako niko nije slušao šta ja pričam, pa je to svetogrdno poređenje našeg Oca nacije sa nekim tamo privremenim jebivetrom na funkciji predsednika Francuske završilo tu, u učionici, da niko drugi za njega ne sazna sve do sada.

O ideologiji vladajućeg Saveza komunista („Partije“ iz onog slogana: Tito-Partija-Omladina-Akcija) nismo imali pojma, niti nas je zanimala. Ipak, to nije sprečavalo „strukture“ da vrbuju potencijalne i obećavajuće kadrove upravo u tom tananom adolescentskom uzrastu, pa se tako desilo da iste te godine kad moja sirota profesorka francuskog umalo nije pala od infarkta u učionici u strahu da je neko čuo moje nehajno titohuljenje, Igor[2], Goksi, ja i još nekoliko devojčica iz III2 dobijemo partijske knjižice i po karanfil, uz nekakvu maglovitu priču direktora škole o borbi za svetlu budućnost i izgradnji samoupravnog socijalizma. Moji su na taj svečani događaj reagovali prilično uzdržano (ni otac ni majka mi nisu bili „članovi biblioteke“), a ja sam manje-više zaboravio na to čim sam karanfil uvalio najbližoj drugarici u ruke, a knjižicu strpao u fioku. Trebalo je da prođe tek nešto više od godinice da mi se Partija krvnički zameri – u oktobru osamdesete, čim sam dospeo u kasarnu u Virovitici kako bih „odužio dug otadžbini“, mladi vojnici-članovi imali su prvi partijski sastanak u isto vreme kada se održavala audicija za vojni orkestar (što ja nisam znao, inače bih krio podatak o članstvu kao zmija noge), pa sam zahvaljujući političkom mrsomuđenju u velikoj sali tamošnjeg Doma vojske propustio priliku da vojni rok provedem kao bubreg u loju, sviruckajući narodnjake i rodoljubive pesme. Tad sam omrznuo Partiju, i ostao zlopamtilo do kraja. (Moj konačni ideološki razlaz sa Savezom komunista dogodio se 1982. kada sam prisustvovao sastanku partijske organizacije na Pravnom fakultetu: tadašnji sekretar, izvesni Čičak, zahtevao je da se mi, članovi, jasno odredimo i osudimo tada aktuelni roman Vuka Draškovića Nož kao nacionalistički, šovinistički i podrivački, zbog veličanja srpstva. Pre tog sastanka nisam pročitao Draškovićevu knjižicu, ali sam se tada zdravo zainteresovao da to uradim, jer se samo institucionalno prokazivanje jedne knjige, jebote, kosilo sa svakim mojim ličnim mladalačkim idealom i automatski izazivalo kontrareakciju i pobunu. Sama knjiga me nije naročito impresionirala, ali taj postupak partijskog rukovodstva toliko mi je čitavu stvar ogadio, da sam prestao da odlazim na sastanke i pomirio se sa tim da ću biti izbačen iz Saveza komunista zbog neprisustvovanja sastancima i – neplaćanja članarine. Mac malo. Ispostavilo se da su za Partiju jednom ulovljene duše, pogotovo u tim neizvesnim i dekadentnim osamdesetim godinama, isuviše vredne da bi ih se ona odricala zbog takvih pukih formalnosti. Ne, morao sam da sačekam da se cela stvar konačno raspadne kako bih postao bivši član.)

Dakle, u proleće 1980. objavljivani su svakodnevni izveštaji konzilijuma lekara koji je lečio Oca nacije u Ljubljani (zašto u Ljubljani, a ne u Beogradu ili Zagrebu, ne znam ni dan-danas; iz cele te višemesečne bolničko-političke sapunice ostao mi je, začudo, samo onaj glupi vic o tome kako Vođa na samrti krklja Stanetu Dolancu[3] da mu se demba skloni sa creva za dovod vazduha), a Partija je, kao brižna porodica, strepela nad sudbinom svog paterfamilijasa i poslodavca. Mi, omladinci, većinom smo gledali svoja posla – završavali školu, zaljubljivali se, polako prepoznavali nešto novo u popularnoj kulturi i muzici, nešto što je zaista izgledalo kao talas koji će vrlo brzo zapljusnuti sve. A onda, četvrtog maja, proneo se glas.

Zapravo, kad se taj glas proneo, ja sam bio na ulici. U Knezu.

Nisam bio sam: sa mnom je u šetnji bila moja tadašnja devojka Ana, prva u koju sam bio ozbiljno zaljubljen i sa kojom sam duže vreme bio u vezi. Tada sam privodio kraju gimnaziju, dok je ona bila na drugoj godini studija – upoznali smo se i smuvali prethodne godine na prvomajskom putovanju za Portorož i Trst (ja sam se prikačio mojima kako bih u Trstu pazario neke ploče, dok je ona, budući iz Kragujevca, putovala sa tetkom i tečom), i meni je bilo sedamnaest i nešto, njoj još malo pa dvadeset, a ta sklonost prema starijim devojkama i damama dovodiće me u nastupajućim decenijama ponekad i u veoma nezgodne situacije. Sada, dok smo šetali Knezom, na ulici je bilo veoma malo prolaznika i začudili smo se kad smo videli najpre jednu, zatim još jednu televizijsku ekipu, kako zaustavljaju prolaznike i nešto ih pitaju. Jedna žena se okrenula od njih i otrčala, pobegla, sva u suzama. Ana i ja smo se zgledali i sabrali dva i dva. Požurili smo na prevoz, i došli kod njene tetke i teče u stan na Voždovcu, da bismo se tamo suočili sa svom ozbiljnošću situacije.

Koliko god da smo bili izdvojeni i, iskreno, nezainteresovani za zdravlje čikice koji je nedavno ostao bez noge kako bi mu život bio produžen na još neko vreme, nismo živeli na Marsu niti u nekoj pećini: četiri reči izgovorene i potom ponavljane na radiju, televiziji, u novinama i nedeljnicima – Umro. Je. Drug. Tito. – bile su olovno teške i dani tog inače lepog i vedrog maja najednom su izgledali tamno, preteće, neizvesno.

Ana se brže-bolje iste večeri vratila autobusom u Kragujevac; otpratio sam je i otišao kući, gde je moja majka sedela pred televizorom sva smrknuta i zabrinuto vrtela glavom; otac mi je već više od mesec dana bio u bolnici i tada se još oporavljao od svoje prve operacije.

Sutradan, već negde oko pola deset, neko je pozvonio pred vratima. Otvorio sam i zabezeknuo se. Ugledao sam tamo Vujadina, našeg razrednog starešinu, grmalja od dva metra i profesora tehničkog.

„Profesore?“, rekao sam zgranuto. „Otkud vi?“

„Zdravo, momče“, kazao mi je on grobno ozbiljnim glasom. Svi smo mi u razredu bili za njega „momci“ i „curice“, ali koliko sam znao, Vuja nije imao običaj da posećuje svoje učenike kod kuće. Te nedelje moj razred je imao časove u poslepodnevnoj smeni. „Smem li da uđem?“

„Ovaj, da, naravno!“, rekao sam smeteno i uklonio se sa vrata. Vuja je ušao i ja sam ga uveo u dnevnu sobu.

„Vidi...“, zaustio je kad je seo za trpezarijski sto koji je zauzimao dobar deo prostorije, pogledavši me kroz piksla-naočari iza kojih su mu plave oči bile vodnjikave i ogromne. „Imaš li ti neko odelo?“

Obično brzo kopčam, ali priznajem da mi je trebalo nekoliko trenutaka da zaista shvatim šta me pita. „Odelo? Pa, ne... Ali, ima moj tata. Što?“

Vuja je mahinalno prošao šaketinom kroz gustu prosedu jež-frizuru.

„Da li bi tatino odelo moglo da ti pasuje?“, rekao je tim svojim glasom dubokim kao iz bureta. Nesigurno sam klimnuo glavom.

„Da... verovatno. Ali zašto?“

Sklopio je ručerde na miljeu kojim je sto bio prekriven i zagledao se u mene.

„Lazare, ti naravno znaš šta se juče dogodilo?“

Progutao sam knedlu. „Mislite – to što je umro Drug Tito?“

Klimnuo je glavom. „Tako je. Evo o čemu se radi: danas nema nastave, ali će se u školi održati svečana komemoracija kojoj će prisustvovati svi učenici gimnazije i kompletno nastavno i pomoćno osoblje. Direktor traži da neko od maturanata na komemoraciji pročita govor posvećen Titu i ovom teškom trenutku. Ja sam predložio da to budeš ti“

„Ali...“, rekao sam zbunjeno. „Kako sad da pišem govor? Za posle podne? Ne znam da li ću...“

„Ne, ne, ne“, zabrundao je Vuja. „Govor je već napisan – bio je napisan još pre deset dana. Tvoje je samo da dođeš u odelu i da ga pročitaš. Možeš li to?“

Opet sam progutao knedlu. Trenutak kasnije, klimnuo sam glavom.

„E, dobro“, rekao je zadovoljno moj razredni. „Komemoracija je zakazana za tri posle podne. Ti dođi u dva, da se malo pripremiš.“ Ustao je i po izrazu lica shvatio sam da mu je zbog nečeg grdno laknulo. Na vratima je spustio tu lopatu od šake na moje rame, pogledao me odozgo i rekao tiho: „Znao sam da mogu da računam na tebe.“

Kada je otišao, otvorio sam plakar u spavaćoj sobi mojih roditelja i izvukao nekoliko očevih odela. Napolju je bilo veoma toplo, tako da ona zimska, debela, nisu dolazila u obzir. Odabrao sam somotsko odelo braon boje, sa dvorednim kopčanjem i sakoom skrojenim u struk. Našao sam među opeglanim košuljama jednu svetloplavu; jedina kravata iz fioke plakara koja je – po mom tadašnjem poimanju stila – mogla da ide uz to odelo bila je takođe braon boje, od onih krupno pletenih i ravno sečenh na kraju, toliko modernih u to vreme. Potom još svetlosmeđe čarape i braon cipele. Dok sam se ogledao u velikom ogledalu u predsoblju, čuo sam otključavanje brave na ulaznim vratima: to se keva vratila sa posla mnogo ranije – izgleda da je u svim firmama, bankama i institucijama danas bilo vanredno stanje. Podigla je obrve kad me je ugledala tako obučenog, a onda samo klimnula glavom na moje objašnjenje.

„Idi i uradi to“, rekla je rezignirano dok mi je nameštala kravatu. „Ja ću na Drugu hiruršku, kod tate.“

Tako sam prvi put u životu obukao odelo i u krcatoj svečanoj sali pročitao nekrolog Titu, a svi su me, uključujući i najbolje drugarice i drugove iz razreda, gledali kao da sam izaslanik nekakve više sile koji im donosi reč mudrosti i predskazanja za dane koji dolaze. Kasnije, kad god bih se pojavio na pozornici pred publikom, setio bih se tih trenutaka, i sećanje na njih ispunilo bi me preko potrebnim samopouzdanjem. Ja sam otpratio Tita u večna lovišta pred sebi ravnima, pomislio bih tada. Vi ste za mene luk i voda.

Onda su usledili dani žalosti, kilometarski redovi u kojima su radni ljudi i građani čekali da u mimohodu prođu kraj zatvorenog kovčega izloženog u zgradi Savezne skupštine... najveća sahrana u 20. veku, ako se gleda po prisustvu aktuelnih šefova svetskih vlada i država. Socijalistička Jugoslavija je nastavila sa svojim nepokolebljivim putem u bolju budućnost iako Velikog Vođe više nije bilo – ali ispostavilo se da je to bilo samo zahvaljujući inerciji: kako ono beše u fizici – velikim telima u pokretu potrebno je više vremena da se zaustave nego malim? Vlast je preuzelo Predsedništvo, šest republika i dve autonomne pokrajine nikad nisu bile jedinstvenije u „čuvanju bratstva i jedinstva kao zenice oca svoga“, i čitava ideologija partije na vlasti svodila se na onu čuvenu frazu – I posle Njega – On. Pred kraj poslednje školske godine u gimnaziji, i dalje u neizvesnosti hoće li nam biti dozvoljeno da proslavimo matursko veče (dozvoljeno nam je: u Metropolu, uz Cuneta), pored Pink Flojda, Kanzasa, Bitlsa i Iglsa sviralo se barabar Balaševićevo „Računajte na nas“, i ne mogu da ne osetim pravednički bes danas, kad vidim kako tog istog Balaševića razni mediokriteti prozivaju zbog toga što se „šlihtao Brozu“. Jednostavno, takvo je vreme bilo – a Đorđe, kao uostalom i Čola („Druže Tito, mi ti se kunemo“) ili Kornelije („Ivo Lola“) nisu mogli da postoje mimo svog vremena, i ostali su dan-danas veće zvezde, izvođači i kompozitori nego većina „prozivača“ koji ne mogu ni da im pljunu pod prozor.

I posle Njega – On.

A iza brda se valjala nova, uzbudljiva muzika.

 

Osmog decembra 1980, Mark Dejvid Čepmen je ubio Džona Lenona ispred zgrade „Dakota“ u Njujorku, gde je Lenon stanovao sa Joko Ono i njihovim sinom Šonom. Ta vest me je zatekla na zamrznutom poligonu kasarne u Virovitici: neko od vojnika iz mog odeljenja imao je mali tranzistor koji je nosio u džepu šinjela – baš kao što sam ja vukao po džepovima iskrzane džepne primerke Hajnlajnovih romana kako bih prekraćivao vreme na pauzama između časova streljačke obuke – i dok sam listao započetu knjigu, onako stojećki i trupkajući cokulama da malo zagrejem noge – čuo sam zvuke pesme „(Just Like) Starting Over“ koje je onda prekinuo spikerov glas. Nisam čuo same reči, ali ton spikerovog glasa naterao me je da obratim pažnju, pa sam prišao grupici okupljenoj oko lika koji je držao tranzistoru u ruci.

„Šta je bilo?“, upitao sam. „Šta kažu?“

„Evo, sad javili“, okrenuo se tranzistordžija prema meni. „Ubili nekog pevača.“

Zavrtelo mi se u glavi. Ostatak „zanimanja“ prošao je u magnovenju. Tek kad smo se sa poligona vratili u kasarnu, čuo sam tu vest preko razglasa u ogromnom dvorištu sa pistom i jarbolom za podizanje i spuštanje zastave. Gledao sam sa nevericom ostale vojnike u maslinastozelenim uniformama koji su se muvali unaokolo i čekali da na njihovu jedinicu dođe red za ručak u velikoj trpezariji, i pitao se kako mogu da ćeretaju, smeju se, bave svojim bednim, sitnim i sebičnim stvarima kad se dogodilo – to?

Za mene je taj atentat, na sličan način kao i smrt Oca nacije, bio kraj jednog sveta; ovog puta, međutim, taj svet nije bio oko mene, već u meni. Dok su ostali čekali u redu i nadali se da će ovog puta ipak da im zapadne pasulj iz kazana, a ne „es-em-be kuglice“, musaka ili neki drugi JNA-specijalitet, ja sam se popeo u praznu spavaonicu, izvukao gitaru koja mi je ležala ispod kreveta, seo na pod, leđima oslonjen o zid kraj toplog radijatora, i počeo da sviram sve Lenonove pesme koje sam znao – „Imagine“, naravno, „Jealous Guy“, „Mother“ i „Happy Xmas (War Is Over)“, ali isto tako i „God“ i „Isolation“ sa albuma Plastic Ono Band. Sam, u toploj i praznoj vojničkoj spavaonici, među krevetima na sprat sa posteljinom i prekrivačima zategnutim tako da bačeni metalni dinar odskoči od njih, svirao sam i pevao sve dok suze nisu krenule same, slobodno, kao bujica, odnekud duboko. Suze, ne toliko za Lenona, koliko za taj svet koji se najednom u meni raspao.

Džon Lenon.

Odakle da počnem?

Možda od trenutka kad sam prvi put ozbiljnije počeo da slušam Bitlse: mislim da mi je bilo dvanaest ili trinaest godina, i trebalo je da jednom od svojih najboljih drugova iz detinjstva, Dejanu[4], kupim nešto za rođendan. U to vreme su se za rođendane poklanjale uglavnom knjige i ploče ili kasete, pa sam otišao u Beograđanku i kupio mu, iz nekog razloga, audio kasetu sa pesmama sa druge ploče duplog Plavog albuma – one na kojoj su „Come Together“, „Let It Be“, „Something“, „While My Guitar Gently Weeps“. Preslušali smo onda tu kasetu zajedno, za vreme njegove proslave. Shvatio sam tada da sam većinu tih pesama već više puta čuo, ali ih nekako nisam povezivao u glavi, niti znao da su delo iste četvorice muzičara. Prištedeo sam nešto novca od džeparca, i kupio i Crveni i Plavi album u formatu longplejki, oduševljen time što su opremljeni unutrašnjim omotima na kojima su bili odštampani tekstovi pesama. Naravno, nisu to bile prve rokenrol ploče koje sam imao – mislim da je prva koju sam ikada dobio bila ona narandžasta, sa najvećim hitovima grupe Svit – ali su svakako one koje su me potpuno prenule i zauvek okrenule toj vrsti muzike.

Imao sam u to vreme RIZ-ov gramofon „tosku“ – od onih sa glavom na koju smo selotejpom lepili banku, novčić od deset para, kako igla ne bi preskakala na ploči. Četiri longplejke sa nalepnicama po sredini na kojima je bila slika jabuke (cele na strani A, polutke na strani B) preslušao sam toliko puta da sam ubrzo znao napamet, premda ne i razumeo, svaku otpevanu reč. Najednom, čitav fokus mog mladalačkog interesovanja bio je preusmeren – sa romansiranih biografija dečjih heroja poput Bufala Bila i Dejvija Kroketa, junaka iz Zlatne Serije i Lunovog Magnus Stripa te velikana filmskog platna, Brusa Lija i Šona „Džejms Bond“ Konerija – na tu četvoricu momaka. Iako mi se ta epifanija dogodila nekih pet ili šest godina posle zvaničnog raspada Bitlsa, bilo je to još dovoljno kratak period, a poslovnično spora diskografska industrija u tadašnjoj Jugi – tačnije, Jugoton koji je držao licencu na izdanja etiketa EMI i Parlofon – tek je počela da objavljuje ploče iz starog kataloga liverpulskih legendi: ako se ne varam, prvo njihovo licencno izdanje kod nas bila je kompilacija The Beatles Oldies... But Goldies, posle kojeg je usledila ogromna rupa, do Crvenog i Plavog albuma, da bi tek negde 1977. u legendarnoj prodavnici Jugotona u Nušićevoj osvanuo njihov hronološki gledano drugi album, With the Beatles. Klincima koji danas, početkom devedesetih, imaju gotovo nesmetan pristup informacijama o svemu što ih zanima, uključujući tu i staru muziku ponovo objavljenu na novom formatu, kompakt disku, teško je objasniti i dočarati to vreme u bivšoj domovini, kada su samo privilegovani (oni koji su putovali, ili čija je rodbina bila voljna da vuče ploče iz inostranstva) imali takozvane „originale“, ploče koje licencno nisu objavljene u zemlji, te tako nisu bile ni dostupne svakome. (Ne mogu da zaboravim jednu situaciju koja to živo ilustruje: mislim da mi je bilo petnaest ili šesnaest godina, i vozio sam se polupraznim autobusom na liniji 20a kad sam iz kese izvukao upravo nabavljeni originalni album Minstrel in the Gallery grupe Džetro Tal: nisam pošteno počeo ni da razgledam omot, kad me je sa sedišta preko puta gotovo pomamno spopala devojka mog uzrasta, ili možda koju godinu starija, tip-top sređena i slatka kao bombona. „Odakle ti ta ploča?“, uskliknula je iskolačenih očiju, a ja sam – onako smotan kako me Bog dao, umesto da iskoristim priliku i stupim u razgovor sa ribom koja mi inače na ulici ne bi rekla ni koliko je sati kad bih se odvažio da je to upitam, zaštitnički povukao dragocen artefakt van njenog domašaja, strpao ga u kesu, promrmljao nešto nesuvislo i sa kretenskim olakšanjem izjurio kroz vrata koja su se upravo otvorila na stanici kod Madere. Znali su se tada prioriteti, nego šta. Posle samo nekoliko meseci, i ta ploča je licencno objavljena kod nas, pa je najednom izgubila svoje magično dejstvo mamca za inteligentne i obaveštene devojčice.)

Koliko je bilo teško, makar nama klincima, da dođemo do relevantnih informacija o omiljenom bendu i njegovom opusu – bez obzira na Džuboks i druge omladinske časopise (kao i listove New Musical Express i Melody Maker zbog kojih smo hitali u Britansku čitaonicu kako bismo došli do najnovijih muzičkih vesti), pokazuje činjenica da sam ja naslove starih albuma Bitlsa napabirčio sa unutrašnjih strana albuma još jedne licencne kompilacije njihove muzike, ovog puta po žanrovskom ključu – Rock 'n' Roll Music – na čijem je omotu ispod svake pesme bio napisan i naziv longplejke (ili EP izdanja) sa koje ona skinuta. Odmah je usledilo pravljenje spiska, i sećam se da su mi ćale i keva tamo negde sedamdeset šeste putovali u London, da bi mi odatle doneli tri ploče – Beatles For Sale, Let It Be i, začudo, The Beatles Featuring Tony Sheridan. I zaista je neverovatno to kako pamtimo (ili makar ja to za sebe mogu da kažem) okolnosti u kojima smo dolazili do onoga što smo izuzetno želeli da imamo. U to doba stasavanja i formiranja muzičkog ukusa, ja sam naravno želeo da imam sve ploče koje su Bitlsi ikada objavili, i već na proleće sledeće godine, sa nekog sindikalnog putovanja u Minhen koje je organizovao ćaletov univerzitet, došao sam sa bogatim plenom – pločama Please Please Me, Rubber Soul i The Beatles („Belim“ albumom), dvostrukim albumom sa snimcima uživo iz Hamburga 1962, ali isto tako i sa upravo objavljenim albumom Animals Pink Flojda i Songs From the Wood Džetro Tala, koji sam kupio Igoru na poklon. Kesa puna ploča u naručju, dok sedite u autobusu koji vas vraća kući iz trule kapitalističke zemlje – neopisivi osećaj bogatstva i ispunjenosti.

Naravno, uz ploče su išle i – knjige. Beograd je najednom postao pun knjižara sa prilično jeftinim stranim izdanjima. Po tome se naročito izdvajala knjižara „Mladost“ u zgradi SKC-a, te suteren knjižare u zgradi Akademije u Knezu. Pored raznih džepnjaka koji su mi izgledali ludo zanimljivo – recimo, pazario sam kompletnog Konana na engleskom, još neke naučnofantastične knjige i stripove luksuznog izgleda, u koloru i tvrdom povezu koji su redovno čarobno mirisali na nešto nedokučivo egzotično – natrapao sam i na bogato ilustrovanu monografiju o Bitlsima, knjigu intervjua sa Polom Makartnijem (iz serijala „In His Own Words“), te knjigu o Lenonu sa naslovom One Day at a Time i sa nemalim ponosom mogu da kažem kako ih sve i danas imam, uprkos svemu što sam preturio preko glave. I naravno, pored toga što je iščitavanje svih tih knjiga malo po malo dovelo do toga da počnem sasvim tečno i sa razumevanjem da čitam na engleskom – otvorivši mi tako najednom čitav novi univerzum u kojem je sve što me zanima postalo dostupno – bila je u knjižarama prisutna i đačkom džeparcu dostupna divna velika, obimna knjiga The Beatles Complete, sa notama za klavir i akordima za gitaru za sve njihove pesme.

Moj ćale je imao staru, izlupanu crnu akustičnu gitaru iz njegovih studentskih dana, a ja sam najednom imao novu misiju: da učim akorde i pokušavam da pratim sam sebe dok pevam omiljene pesme „fabulozne četvorke“. Najpre one jednostavnije, sa tri, eventualno četiri akorda, potom one malo zahtevnije... I tako, nabijen okasnelom bitlmanijom, spremno sam dočekao susret sa – Igorom.

Zašto je Igor bitan za moj odnos prema Lenonu kao duhovnom uzoru? Pa, rekao bih, zato što je naše prijateljsko četvorogodišnje sparingovanje na temu rokenrol idola (za mene bio Lenon, više od ostale trojice Bitlsa, za njega Ijan Anderson, multinstrumentalista i frontmen grupe Džetro Tal) bilo toliko intenzivno i neprestano, da je obojicu jednostavno teralo da pronalazimo u sebi konkretne plodove nadahnuća i iskazujemo ih kroz mladalačku poeziju – koliko god bezvezna bila – i kratku prozu, da ne pominjem sve sigurnija i ubedljivija izvođenja pesama tih naših idola uz gitare na školskim odmorima ili izletima i ekskurzijama, te u jednom lokalno-proslavljenom slučaju i a kapela izvođenje pesme „Songs From the Wood“, koju bih ja započeo, a Igor dopunio fantastičnim terciranjem, u dlaku kao sa ploče.

Kada smo se okupili prvog dana u razredu, na samom početku gimnazijskog školovanja te davne jeseni 1976., u našem razredu su bili i Roda, Đura, Ćata i Mića, koji će kasnije sa Đoletom iz druge smene kao pevačem formirati Lake pingvine[5], ali svi oni su već u drugoj godini odabrali prirodni smer, za razliku od Igora, Goksija, Miška (o njemu malo kasnije) i mene, koji smo se odlučili za društveni, pa tako već od 1977. nismo više delili učionicu sa njima. Ali, nama je ostao razredni, Vuja, koji nas je tog prvog dana i prvog časa svrstao u klupe po parovima na prilično originalan način.

Crnogorski grmalj sa glasom kao iz bureta i šakama poput lopata za sneg podelio je prilično brojno odeljenje u dve vrste i poređao nas jedne spram drugih, leđima uz zid sa tablom i onaj nasuprot njemu, sa čivilucima. Onda je brzo počeo da pokazuje prstom nalik na nabrekle viršle koje su se prodavale u zemičkama na kioscima PKB-a (one za koje je svojevremeno Bogdan Tirnanić rekao da jedino ima dilemu prave li se od samlevene remitende Politike ekspres ili Večernjih novosti) i uz kratka i odsečna naređenja – „Ti i ti – tamo! Ti i ti – iza njih! Ti i ti – u sledeći red...“ vrlo brzo popunio sve klupe osim poslednje u srednjem redu. A kraj zida sa tablom ostao je samo Igor, dok sam pored suprotnog stajao ja. Nismo morali da čekamo naređenje: klimnuli smo jedan drugome glavom i smestili se u poslednju klupu. I tako je, kao u Kazablanci, izgledao početak jednog divnog prijateljstva.

Izgledali smo kao preslikani – iako odavno već u školi nisu morale da se nose obavezne školske bluze (za dečake) i kecelje (za devojčice), svi smo bili manje-više uniformisani: leviske (po mogućstvu sa crvenom etiketom na dupetu, kako bi se razlikovale od onih sa narandžastom, namenjenih plebsu) podvrnutih nogavica iznad adidas-romki, belih patika sa tri teget pruge; gore majica ili košulja (karirana) i teksas ili somotska jakna – opet levis, ili ako već ne može, onda neka od „jadnijih“ marki – li, li kuper, rengler i slično. Kosa dugačka, preko ušiju i vrata – oduvek sam zavideo Igoru na tome što je on svoju mogao da češlja tako da ima razdeljak po sredini, dok je meni džikljala na sve strane, i zapravo nisam mogao da je puštam previše, jer bi mi glava najednom zaličila na raščupani žbun. Ko bi rekao, kad me danas pogleda, ovako „bosog“ po temenu.

To leto, pre prve godine gimnazije, Igor je proveo kod rodbine u Kanadi i vratio se pun utisaka. Za mene je njegova priča o doživljajima u Torontu bila jednako egzotična kao pustolovine Toma Sojera ili neka pripovest Žila Verna – jednostavno nisam pre toga poznavao nikoga ko je zaista bio u Severnoj Americi, na kontinentu koji je tada u mojoj glavi bio realan koliko i Atlantida. Već sledećeg leta, kad je u Beograd iz Kanade došao Igorov brat Miloš, dobio sam na poklon nekoliko zaista dragocenih stvari, a sve su bile u vezi sa Bitlsima. Prva je bio džinovski poster (i kad kažem džinovski, ne preterujem – sigurno je bio dimenzija dva metra puta metar i po), sa fotkama benda u koncertnoj akciji, iz doba najveće Bitlmanije, negde 1964. Drugi poklon je bio piratski album sa nazivom The Twickenham Jams na kojem su bili snimci sa snimanja materijala za film i album Let It Be (što se kvaliteta tiče, snimci su bili krš, ali sama činjenica da posedujem PIRATSKI album Bitlsa bila je neverovatna: osećao sam se ekskluzivno, kraljevski). Konačno, treći poklon koji sam iz Kanade dobio od Igorovog brata bila je džepna knjiga sa nazivom The Man Who Gave the Beatles Away („Čovek koji je poklonio Bitlse“), a njen autor bio je Alan Vilijams, koji im je bio menadžer pre Brajana Epštajna, u vreme kada su „kalili svoj čelik“ u noćnim klubovima u Liverpulu i Hamburgu. Ta knjiga bila je za mene dodatni podsticaj da potpuno pređem na čitanje izdanja na engleskom, a neke od stvari koje su tamo zapisane nikada kasnije nisam našao ni u jednoj od biografija Bitlsa, čak ni u onoj zvaničnoj, Hantera Dejvisa. Ne znam da li danas može da se dođe do te knjige, ali svesrdno je preporučujem svakome koga zanima kako je zaista nastajao najveći bend u istoriji popularne muzike. (U vreme kada sam to čitao, nisam mogao ni da sanjam da ću se, sasvim slučajno, nepunih petnaest godina kasnije lično upoznati sa dotičnim Vilijamsom i slikati se sa njim u Liverpulu, prilikom hodočašća Kavern klubu i Lenonovom spomeniku. Ali to je već sasvim druga priča.)

I Igor i ja smo znali napamet sve pesme sa duplog albuma Tomi (verzija iz tada aktuelnog filma Kena Rasela), i ubrzo po upoznavanju, pevali smo ih zajedno kad god bi nam bilo dosadno – uglavnom na odmorima, ali bogami i na nekim časovima, zbog čega smo ubrzo zaslužili da iz zadnje klupe budemo trajno premešteni – u prvu, neposredno ispred katedre, kako bismo bili na oku profesorima. Profesori su, opet, iz nekog razloga, gajili simpatije prema nama, možda zbog naše prirodne međusobne dinamike, ili načina na koji smo se izmotavali – uvek prilično inteligentno i zanimljivo, tako da smo, verujem, i njima umeli da malo razvedrimo dan. Naravno, obožavale su nas i engleskinja (Božićka) i srpkinja (Nada Petrović, iz milošte „Ćorava“ zbog naočara sa debelim staklima), premda srpkinji nismo bili takvi miljenici kao Goksi, koji je valjda jedini dobio petaka na prvom, probnom pismenom i otad, čini mi se, do kraja gimnazije nije morao da odgovara ništa iz gradiva.[6] Ubrzo smo počeli da navraćamo jedan kod drugoga – Igor kod mene u Učiteljsko, ja kod njega, u Vladimira Tomanovića, preko puta hotela „Srbija“. Pamtim kada sam prvi put ušao u njegovu sobu i tamo zatekao set bubnjeva, električnu gitaru sa pojačalom i plakar pun ploča – originala – među kojima sam mnoge video prvi put u životu: kompletan opus Džetro Tala, Bovijev Diamond Dogs, ali i neke mnogo neočekivanije stvari, poput ploče White Rabbit Džordža Bensona. Sećam se da mi je tada Igor pokazao i džepnu knjigu koju je doneo iz Kanade, rekvši da je „to sada tamo veoma popularno.“ Uzeo sam tu knjigu sumnjičavo u ruke, ali ime pisca i naslov nisu mi ništa značili – u to vreme, kod nas se intenzivno čitala Asimovljeva Zadužbina, Orvel i Haksli, Markes. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što sam bio primoran da se setim te Igorove knjige: bila je to, na engleskom, Tolkinova Družina prstena.

Igorova soba je meni izgledala kao soba čuda, predvorje čarobnog sveta muzike.

Ti bubnjevi i ta gitara su nam, zapravo, obojici doneli neku vrstu prvog muzikom zarađenog honorara. Jednog prepodneva, u prvoj godini gimnazije, došao sam kod Igora pre škole (bili smo tad u drugoj smeni). Predložio mi je da sednem za bubnjeve („Znam da znaš da lupaš“, rekao mi je i iscerio se), dok je sam uzeo gitaru u ruke i odvrnuo pojačalo. Počeo je da svira klasičnu rokenrol dvanaesticu, a ja sam dohvatio palice i pokušao da ga pratim po osećaju, trudeći se da koordiniram udaranje po koži doboša i timpana, i pritiskanje pedala bas bubnja i kontra-činele. Bilo je toplo, prozori sobe bili su otvoreni, i verujem da su nas čuli sve do Malog Mokrog Luga. I ko zna koliko bismo tako mlatili tamo gore, na petom spratu ulaza u Vladimira Tomanovića broj 7, da u jednom trenutku Igor nije naglo prekinuo i pokazao mi rukom da prestanem sa besomučnim lupanjem. Ukočio sam se u trenutku, dok je u vazduhu još vibrirao poslednji ton Igorove gitare, i onda čuo ono zbog čega je maločas obustavio „svirku“.

Zvono na vratima. Verovatno četvrti, peti, možda deseti, put.

Igor je izvukao kabl i krenuo iz sobe u hodnik i predsoblje, i dalje sa gitarom okačenom o rame, da vidi ko toliko strpljivo zvoni. Ja sam ustao, smeteno, i požurio za njim, sa palicama u rukama.

Kad je Igor otvorio vrata, osetio sam da mi vilica pada na grudni koš. Pred nama je stajao – Dragoslav Andrić.

Zijao sam zapanjeno preko Igorovog ramena u čoveka čije sam lice toliko dobro poznavao sa TV-a, čoveka čiji smo Rečnik žargona svi u društvu bistrili, iščitavali, citirali i grohotom se smejali.

Veliki pisac i prevodilac izgledao je kao da mu je beskrajno neprijatno zbog toga što nas ometa.

„Momci“, započeo je on uljudno, „znate, mi smo tu, dole, u broju devet, a vi se baš čujete... Nego, moja Radmila upravo sprema ulogu za premijeru Pigmaliona i vaša, hm, muzika joj malčice smeta.“

Gledali smo razrogačeno u prefinjenog gospodina i intelektualca bez premca dok se premeštao s noge na nogu, kao da smeta on nama, a ne mi njemu, odnosno njegovoj supruzi, divi Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

„Nego vidite“, nastavio je on. „Da bismo vam se nekako iskupili zbog toga što ometamo vaše vežbanje i put prema budućoj slavi, ponudili bismo vam da vas uvedemo prekosutra na pretpremijeru predstave, pa izvolite doći u sedam, sedam i petnaest, i samo recite na ulazu da me neko pozove.“

Igor se tada krajnje učtivo izvinio i zahvalio za ponudu, uz uveravanja da više nećemo ometati gospođu Radmilu u njenim pripremama, dok sam ja benavo ćutao i klimao glavom. Kada je Dragoslav Andrić otišao, zgledali smo se s nevericom.

„Nisam znao da ti je on komšija“, rekao sam mu, gotovo sa strahopoštovanjem.

„Ih, da je samo on. U njegovom ulazu je i Libero Markoni, a malo dalje, u broju 15 – Matija Bećković. I još malo dalje, u dvadesetpetici, onaj glumac, Gula.“

„Majku mu“, rekao sam iskreno oduševljen tim otkrovenjem, „kad bi se desio neki zemljotres malo jači od onog rumunskog[7], bio bi bi ovde pravi pomor pisaca i umetnika.“

„O, da“, odgovorio je Igor. „Kako sadašnjih, tako i budućih“, dodao je proročki. „Okreni-obrni, zaradili smo nešto danas ovim našim prangijanjem.“

I tako je i bilo. Otišli smo na pretpremijeru, odgledali sa zadovoljstvom Radmilu Andrić u ulozi Elize Dulitl i Stevu Žigona kao ’Enrija ’Iginsa, i ni on ni ja nismo imali pojma da ćemo za samo sedam, osam godina zaista prigrabiti svojih petnaest minuta slave.

Negde u to vreme počeo sam ozbiljnije da se bavim gitarom – mislim da je prva stvar koju sam „skinuo“ bila pesma Bitlsa „The Ballad of John and Yoko“, verovatno zbog krajnje jednostavnih harmonija, a odmah zatim i „One White Duck“ Džetro Tala, za koju mi je Igor pokazao akorde. Vucarali smo gitare svuda, po ekskurzijama i izletima (nekoliko puta je sa nama bila i ekipa iz „Teatra levo“ i mislim da negde i dalje imam kutiju za cipele punu crno-belih fotki snimljenih u Obedskoj bari i na drugim zanimljivim mestima koja smo posećivali vikendom, u letnjim mesecima, pre raspusta). Ali tek sam krajem leta 1979. uspeo da kupim sebi ozbiljnu akustičnu gitaru.

Puna dva meseca radio sam preko Omladinske zadruge u Tranšpedovom magacinu na Tošinom bunaru, i tu dvomesečnu platu – vrlo ozbiljan novac i za to, i za bilo koje vreme – posle samo malo razmišljanja, potrošio sam u Muzičkom magazinu na Terazijama, na italijanski „eko“, model „rendžer“ sa dvanaest žica. Bio sam bukvalno omađijan elegantnim izgledom te gitare, dugačkim vratom, sedefastim pločicama na pragovima, metalnim čivijama... Ljubazni prodavac nije prevrnuo očima kad sam ga pitao kako se štimuju dodatne žice (E i H isto, a potom dodatne E, H, G i D uz osnovne G, D, A i E, za oktavu više od žica koje „prate“). Gitara je bila spakovana u trouglastu kartonsku kutiju, i kada sam je doneo kući, izvadio iz kutije i unutrašnje plastične kese i naštimovao, prvo što sam odsvirao i otpevao bila je pesma „Ticket to Ride“. Ta gitara je zvučala... moćno.

„Gitara ti zvuči k’o harmonika“, rekao mi je nekoliko dana kasnije Mićko[8], još jedan iz ekipe gimnazijskih redovnih muzikanata, učesnika školskih priredbi i ljudi koji su po dvorištu svirali i pevali Pink Flojd, Stounse, ali prevashodno i najviše – Bitlse i Lenona. Pošto su mi zaštitne navlake od starih gitara bile premale za eko-rendžera, doneo sam svoj sjajni novi instrument u školu zaštićen od kiše – istom onom kesom u kojoj je ležao u kartonskoj kutiji. „Imaš lepu kesu, stranče“, zapevušio je Mićko, isceren, na temu Smakovog „Šumadijskog bluza“, a onda mi uzeo gitaru iz ruku i brzo mi pokazao akorde za „Dear Prudence“ i „Jealous Guy“.[9] Nije mi tada smetalo njegovo dobronamerno peckanje, ali ubrzo sam poskidao drugi set žica, pošto me je gnjavilo beskonačno doštimavanje, i otad pa nadalje koristio sam eko-rendžer kao običnu gitaru sa šest žica, ali bez tog „harmonika“ zvuka, već sa specifičnim, mekim tonom metalnih žica koje smo tada svi kupovali u maloj zanatskoj radnji u Balkanskoj, legendarnih „rokenrolki“.

Sve te godine, ispunjene muzikom i druženjem i dan-danas su u meni kao neprekidni niz slika i utisaka, smešnih i benignih epizoda, delića mozaika sazrevanja i odrastanja. I sve vreme su tu bili Bitlsi i Lenon, kao veličanstvena konstanta i neka vrsta nedostižnog uzora.

Onda je došao taj decembar 1980.

Na kiosku kod autobuske stanice u Virovitici, krajem novembra, prilikom izlaska u grad iz kasarne, kupio sam primerak američkog Plejboja. Na naslovnoj strani bila je Barbara Bah, u to vreme supruga Ringa Stara i Bondova devojka iz filma Špijun koji me je voleo, ali razlog zbog kojeg sam odvojio novac za taj časopis bio je obiman intervju sa Džonom Lenonom pripremljen povodom njegovog nedavnog izlaska iz dobrovoljne porodične samoizolacije i objavljivanja albuma Double Fantasy sa Joko Ono. U trenucima dokolice, prevodio sam taj intervju i zapisivao prevod u svesci, što mi je dobro došlo prilikom smotre kaseta, kad je dežurni oficir, zastavnik, u mojoj kaseti pronašao taj Plejboj i slavodobitno uskliknuo: „Aha! Seksi magaZIN!“ Mirno sam mu objasnio (masno slagavši) da sam upisao anglistiku i da upravo prevodim intervju sa Lenonom, dokazavši to delovima prevoda iz sveske. Siroti dežurni oficir bio je toliko zgranut time da je samo promrmljao nešto i nastavio dalje, ostavivši me sa „bezobraznim“ časopisom u rukama. Sam po sebi, intervju i nije bio naročito zanimljiv – makar ga tako ne pamtim – pošto je Džon pričao uglavnom o tome kako se povukao iz sveta muzike i posvetio podizanju sinčića Šona, a možda najzanimljivija pojednost bilo je njegovo vajkanje zbog toga što je Makartni imao običaj da mu bane na gajbu sa gitarom, i gnjavi ga zahtevima da sviraju malo zajedno, iako je sasvim jasno mogao da vidi da su i Džon i Joko zauzeti uspavljivanjem bebe ili menjanjem pelena.

Sitnice koje idola svode na ljudsku meru, i paradoksalno, čine ga još većim, nedostižnijim. Ljudskost kao magija. I onda vest – iz druge, treće, pete ruke, prepričana na osnovu reči plehanog glasića iz jeftinog tranzistora.

U nekim novinama sam pročitao da je Čepmen izjavio kako je ubio Lenona zbog toga što je shvatio da to mora da uradi čitajući Lovca u raži. Zbog toga što se slavni Bitls „prodao“, postao „folirant“. Čitao sam Selindžera, naravno – ko nije? – i to pozivanje ubice na glasove koji su mu naredili da ubije progovorivši iz jednog umetničkog dela podsetilo na pokolj koji su više od decenije pre toga počinili Čarls Menson i pripadnici njegovog kulta – onaj u kojem je stradala Šeron Tejt, žena Romana Polanskog – da bi se, ironično, Menson potom branio kako je zločin izvršio pod uticajem pesme Bitlsa „Helter Skelter“ sa njihovog Belog albuma. Sada se slično dogodilo Lenonu, samo što je – da ironija bude veća – pesmu „Helter Skelter“ komponovao Makartni a ne on. Kako god bilo, jednog od mojih očeva – onog duhovnog – više nije bilo.

Ali neobično je to što njegov odlazak nije ostavio prazninu u svetu. Tugu, da. Nemoćni bes, možda. Ali prazninu – ne. Korpus svega onoga što je stvorio i ostavio za sobom ne može se izbrisati.

U septembru osamdeset prve, sišao sam iz autobusa na beogradskoj Glavnoj autobuskoj stanici, u civilnoj odeći u kojoj sam jedanaest meseci pre toga otišao da odslužim „dug otadžbini.“ U ruci sam imao samo svoj eko-rendžer, za koji sam u međuvremenu uspeo da pronađem odgovarajući kofer, i unutra, između tela gitare i plišom obloženog dna kofera – ispresavijani, iskrzani i raskupusani božićni broj Plejboja iz 1980.

 

Ne znam kako smrt izgleda, ali prilično sam siguran u to kako miriše. Zapravo – vonja, smrdi, zaudara. Smrt smrdi, ako mene pitate, na užeglo ulje u kojem se danima i danima pržila pohovana piletina.

Tako je zaudarala Druga hirurška klinika u Beogradu kada sam prvi put kročio u nju, tako je smrdela još bezbroj puta kad sam dolazio tamo u posetu ocu, tako je vonjala kad sam poslednji put izašao iz nje.

Ni danas ne mogu da verujem da je taj sveprisutni zadah poticao iz bolničke kuhinje u kojoj se pripremala hrana za bolesnike, ali nikada nisam smogao ni dovoljno volje ni dovoljno snage da se raspitam i nekako to proverim. Možda je to bio duboki smrad neizlečive bolesti pacijenata, bespomoćnog očajanja njihovih bližnjih, rezignacije i otupelosti zaposlenih lekara, sestara i pomoćnog osoblja: sve to spojeno u nešto neizdrživo i mučno, nešto što neumoljivo stiska želudac gvozdenim prstima i tera žuč uz jednjak u ždrelo svakome dovoljno zlosrećnom da stupi unutra.

Moj otac – Boško, tata, matori, ćale – imao je četrdeset pet godina kada se razboleo. Sve do tog trenutka, negde u aprilu 1980, gotovo nisam ni razmišljao o njemu. On je u mom mladom životu jednostavno bio stalno prisutna figura značajnog autoriteta, premda daleka i prilično nerazumljiva.

Mislim da je sad došao trenutak za ono što je Stiven King u jednoj svojoj publicističkoj knjizi o žanru horora[10] nazvao „neprijatnom autobiografskom pauzom“.

Dakle, otac mi je rođen u Beogradu 1935. kao najmlađi od trojice sinova u interesantnoj porodici moga dede, takođe starog Beograđanina, i moje babe koja je poreklom bila Mađarica, ali je morala da primi pravoslavnu veru i promeni ime (iz Irme u Jelenu) kako bi mogla da se uda kao što pravoslavni Bog zapoveda. Dedu po ocu nisam upamtio, i žao mi je zbog toga jer mi se čini, iz porodičnih priča, da je bio zanimljiv lik: jedno vreme je radio u beogradskoj policiji kao saobraćajac, ali je onda isteran iz službe zbog – nemorala. To će reći da je bio veliki švaler, i pritom ne naročito diskretan, a to je za jednu takvu organizaciju poput policijske u staroj Jugoslaviji bilo no-no. Šta da se radi: ozbiljna država bila. Ali nije švaleracija bila razlog zbog kojeg nisam upamtio dedu po ocu, već Aprilski rat. Nemci su negde u Slavoniji presreli voz sa vojnicima među kojima je bio i on, sve ih poskidali iz vagona i pustili ih da se vraćaju kućama kako znaju i umeju; od spavanja na hladnoj zemlji, deda je navukao prehladu koja je, dok je stigao natrag u razoreni Beograd, sišla na pluća, i konačno ga ubila usled oskudice u lekovima u toj prvoj godini okupacije. Moj otac je sa svojim starijim bratom odveden, zajedno sa mnogo druge beogradske dece, u odmaralište u Brusu, i oni su tamo dočekali kraj rata, dok je njihov najstariji brat, sa dvanaest godina, našao posao u fabrici hartije na Adi Huji i izdržavao celu porodicu. On je posle rata pomagao braći i omogućio im da završe studije, a mom ocu kupio ručni sat i onu gitaru koju sam već pomenuo, gitaru na kojoj sam učio prve akorde.

Sticajem okolnosti, nisam upamtio ni dedu po majci: njena porodica je bila iz Novog Bečeja, a on je bio predratni komunista i aktivni borac za vreme rata. Posle uspostavljanja novog režima, 1946. godine, duboko razočaran onim u šta su se izmetnuli njegovi iskreni mladalački ideali, ubio se iz svog službenog pištolja. Moja majka je tada imala sedam godina i bila mu je mezimica; kada su ukućani čuli pucanj iz pomoćne prostorije u dvorištu, poslali su nju da vidi šta se dogodilo. Tako je ona zatekla svog oca mrtvog, sa pištoljem u ruci. Kasnije mi je kazala da je zbog tog šoka, i svega ostalog što je usledilo – crnine, sahrane, užasnog stresa za jednu sedmogodišnju devojčicu – omrznula crnu boju. I zaista, nikada mi nije kupila niti jedan crni komad odeće, a digla je ruke od toga tek kada sam se „oteo“ i počeo sam sebi da biram garderobu.

Krajem pedesetih, moji majka i otac upoznali su se u nekom studentskom odmaralištu na Zlatiboru. On je bio pri kraju studija srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na filološkom, dok je ona bila na početku studija stomatologije koje nikada neće završiti. Po porodičnoj legendi, za sve su bile krive – punjene paprike. U studentskoj menzi su upravo to služili, a moja majka, poreklom iz hranom bogatog Banata i naviknuta na svakojake đakonije čak i u teškim ratnim i posleratnim vremenima, sa prezirom je nabrala nos na svoju porciju, što je moj otac primetio i upitao je: „Koleginice, izvinite, ako vi nećete da pojedete te paprike... da li bih mogao ja?“ I tako, malo po malo, venčali su se posle godinu i nešto dana zabavljanja, a ćale je tu epizodu često pominjao – u šali, naravno – kao objašnjenje za to zbog čega su punjene paprike jedino jelo koje više ne može ni da okusi.

Bio je visok i mršav – jedan od onih muškaraca koji čak i dobro uhranjeni odaju utisak da su štrkljasti – dugačkih ruku i nogu, blagog lica sa tankim, gotovo nepostojećim usnama, i visokim zaliscima. Pamtim njegove zulufe, po modi ranih i srednjih sedamdesetih, i većina njegovih slika koje imam upravo su iz tog perioda. Sve do moje sedme ili osme godine, on se bavio andragogijom – predavao je srpski u večernjim školama (u Rakovici i na Čukarici) radnicima (legendarna nekadašnja kategorizacija na KV – kvalifikovane, i VKV – visokokvalifikovane) koji su morali da završe osnovnu i srednju školu na takav način. Sećam se da je donosio kući cegere pune vežbanki sa pismenim zadacima i ocenjivao ih crvenom hemijskom olovkom, uglavnom loše – ali isto tako se sećam i retkih trenutaka kada je bio iskreno ushićen time što može neki od pismenih da oceni četvorkom, ili možda čak i peticom.

Onda je počeo da radi u upravi Narodnog univerziteta Čukarica, i tamo ostao do kraja: Boško Petronijević, legenda obrazovanja za odrasle.

Univerzitet je imao lepu bioskopsku i pozorišnu salu, i tamo je neprestano bilo predstava, a ja sam zajedno sa majkom odlazio gotovo na svaku, koristeći privilegiju ulaska bez karte, kao „Boškov mali“. Mnogi filmovi koje sam tamo gledao odigrali su značajnu ulogu u formiranju mog ukusa – Divlja horda, recimo, ili Planeta majmuna, Petorica u akciji, Pančo Vila jaše... Ali isto tako i predstave najuglednijih tadašnjih beogradskih pozorišta – uglavnom Nušićev repertoar, poput komada Dr, Sumnjivo lice ili Beograd nekad i sad, a zahvaljujući tome što je moj otac organizovao ta gostovanja, bio sam u prilici da stojim i izbliza blenem u nezamislivo popularne zvezde tog vremena – Čkalju, Miju, Pericu Slavenskog, Paju Minčića. (Jedne večeri, posle predstave, desilo se da moji roditelji i ja delimo taksi sa Brankom Veselinović, koja je tamo glumila jednu od glavnih uloga, i u to vreme pripadala prvoj postavi Jugo-estrade. Ne znam o čemu su odrasli razgovarali u kolima – nisam se mnogo zanimao za to, ipak mi je tada bilo možda deset, jedanaest godina – ali jednu rečenicu sam upamtio, i otad pa do danas ona mi ne da mira. Iz ovog ili onog razloga, velika glumica je mom ocu te večeri, poluokrenuta sa prednjeg sedišta taksija, rekla: „Druže Boško, znate, vi ste jedan pravi čovek–esteta!“ Naravno, pojma nisam imao šta znači ta zagonetna reč, esteta, ali zazvučala mi je mnogo pozitivno i pohvalno, i mislim da sam tada tiho u sebi odlučio da jednom i ja – baš kao i moj tata – postanem jedan „pravi čovek–esteta“. Danas oni koji me dobro poznaju mogu da posvedoče koliko sam bedno omanuo u ostvarenju tog plemenitog detinjeg cilja.)

Već sam pomenuo da je bio za mene autoritet, ali ne zbog preterane strogosti ili eventualne hladnoće i uzdržanosti. Više je posredi bio nekakav nasleđeni, u genima zapisan osećaj poštovanja prema roditelju. Čak ni kada bih debelo zaslužio, nisam dobijao batine, već samo podignuti glas, grdnju, i možda malo čupanja kose iznad uveta, što je nakratko umelo da zaboli, ali bi minulo mnogo brže nego stid i pokunjenost zbog dobijenog prekora. Pamtim da sam samo jednom od oca dobio žestoke batine: negde u četvrtom osnovne, u školskom dvorištu sam se pokoškao sa jednim, da upotrebim jedan od ovih sada toliko modernih i glupavih politički-korektnih eufemizama, tamnoputim pripadnikom nacionalne manjine, koji je u tom koškanju prilično loše prošao. Kasnije, usred časa, otac te moje „žrtve“ upao je sav besan na čas i pred zapanjenom učiteljicom sa vrata pripretio da će mе sačekati posle škole i kosti mi polomiti. Naravno, usplahirena učiteljica me je zadržala posle nastave i rekla drugovima iz kraja da svrate do mojih i kažu im šta se dogodilo. Boško je došao po mene, odveo me kući (tamnoputim pripadnicima nacionalne manjine nije bilo ni traga ni glasa u blizini škole), a onda pošteno izmlatio kaišem. Batine koje se pamte. Redovna rubrika u Politikinom zabavniku. (Ali, pošten da budem, najgore roditeljske batine koje pamtim dobio sam od majke, zbog ganc-novog trpezarijskog stola čiju sam ploču upropastio tako što sam oho-lepkom lepio nekakvu sliku sove, kao domaći iz likovnog, i posle taj sasušeni lepak pokušao da sastružem nožem. Uspeo sam, ali sam sa lepkom skinuo i – boju. Te batine zaista nikada neću moći da zaboravim.)

Mislim da je moj otac, sasvim nehotice, izuzetno uticao i na to kako će se razvijati moj muzički ukus. Sa svakog putovanja na koje je išao, bilo sa mojom majkom, bilo poslovno, donosio je kući gramofonske ploče. Obično su to bili albumi sa tradicionalnom ili modernom muzikom zemlje u kojoj je bio – grčkom, ruskom, mađarskom – ali bilo je tu i popularnih, aktuelnih ploča. Neposredno posle pobede grupe ABBA na Evroviziji, recimo, dobio sam singl sa pesmom „Waterloo“, a pamtim i dve zanimljive kantri kompilacije – Country Giants vol. 4 & 5 – na kojima sam prvi put čuo pesme izvođača poput Doli Parton ili Džerija Rida. Jedna od tih ploča donesena, možda, iz Belgije bila je vrlo čudna i mislim da nikada kasnije nisam naišao na sličan diskografski proizvod: na njoj je bilo čak dvadeset osam tada najpopularnijih pesama u originalnim verzijama, ali da bi sve stale na dve izbrazdane strane vinilnog diska, trajale su samo minut i po ili dva i pretapale su se jedna u drugu, kao nekakav miks polumelodija, više kao informacije, nego kao proizvod namenjen uživanju slušaoca. Ipak, zahvaljujući tom svojevrsnom sempleru, susreo sam se sa pesmama kao što su „Hi Hi Hi“ Vingsa, „Crazy Horses“ Osmondsa, „Garden Party“ Rikija Nelsona ili „You're So Vain“ Karli Sajmon, i to nekoliko godina pre nego što sam „otkrio“ Bitlse.

Za širenje mojih muzičkih interesovanja je možda najvažnija od svih bila ploča koja je u mojim mladim, bucmastim rukama završila potpuno slučajno. Naime, Boško je bio na nekom službenom putu u Holandiji, i pored šaljivih priča o crvenim fenjerima i golišavim damama u izlozima doneo, po običaju, LP sa tada aktuelnim holandskim pop-hitovima, koji je bio gotovo neslušljiv, što zbog jezika, što zbog same muzike. Ali nekim čudom, uz tu ploču je u albumu bila još jedna, kao nekakav muzički slepi putnik, bez svog celofana ili papirnog omota, kompilacija sa nazivom Black Music. Bilo je to nešto nalik na „Ko je ko“ u svetu – soula. Džimi Hendriks, Gledis Najt, Kertis Mejfild, Komodorsi, te za mene možda najradosnije iznenađenje: Karl Daglas i njegov ogromni (i praktično jedini) hit, „Kung Fu Fighting.“

Ko nije rastao u vreme premijernog prikazivanja filma Brus Lija U zmajevom gnezdu u tadašnjoj Jugoslaviji, i potom čitavog talasa borilačkih filmova iz američke i hongkonške produkcije, ne može zaista da shvati koliki su oni kulturološki uticaj imali na balavurdiju niže i nedavno formirane srednje klase: Brus Li je – uprkos svim mogućim holivudskim superzvezdama koje su obeležile početak sedamdesetih – postao apsolutni idol i ideal horde klinaca, a njegova tragična i donekle misteriozna smrt davala mu je posebni oreol. Gledali smo U zmajevom gnezdu više desetina puta, znali sve dijaloge napamet, čitali u periodici sve što se moglo naći o kung-fuu i drugim istočnjačkim borilačko-filozofskim disciplinama, i naravno, trenirali karate u klubovima koji su nicali po čitavoj zemlji. Kažem karate, zato što u to doba kung fu, taj či čuan, ving čun i ostale kineske varijante nisu bile ni dovoljno poznate, ni takmičarski zastupljene. A „Kung Fu Fighting“ je bila nezvanična himna generacije dečaka koji su najednom otkrili novu vrstu ideala, donekle drugačiju od one zapadnjačke koja se probijala zajedno sa filmovima, muzikom i TV serijama, i veoma drugačiju od onih koje nam je „naša borba dala“ u amanet zajedno sa titovkom i pionirskom maramom.

Tako je moj otac posredno doveo do toga da se u potpunosti okrenem slušanju rokenrola, kantrija i soula – a ne novokomponovanih narodnjaka koji su postepeno i nezaustavljivo preuzimali primat na muzičkom tržištu. Ovde mogu da pronađem i svojevrsnu tužnu ironiju zbog toga što mu je moje slušanje glasnog rokenrola u našem malom stanu toliko smetalo da je, u poslednjim danima, halucinirao kako čuje „tu Lazinu muziku“ iako je kod kuće, gde je ležao pre poslednjeg odlaska u bolnicu, vladala grobna tišina.

Boško je bio kozer, omiljen u društvu, duhovit i uvek spreman za šalu: znam to jer su me on i moja majka neprestano vukli po putovanjima organizovanim u vreme za to zgodnih praznika – Osmog marta, Prvog maja, Dana republike – uvek autobusom, i uvek sa kolegama i koleginicama sa univerziteta, i njihovim ženama ili muževima; za vreme povratka, iz Grčke, Italije ili Nemačke, tata bi se ućutao, koncentrisao i nešto žustro beležio u jednu od svezaka koje je uvek nosio sa sobom. Onda bi, negde pred Beogradom, preko mikrofona kod vozača pročitao to svoje pisanije, sa sažeto opisanim najsmešnijim i najzanimljivijim dogodovštinama s putovanja, kao neku vrstu dnevnika – ali u čistom desetercu. Nazivao je takav zapis rečju „vrabac“, nemam pojma zašto. Isto tako, imao je hobi da prikuplja nesuvisle, banalne, vulgarne ili naprosto glupe tekstove novokomponovanih narodnjaka kao primere za to koliko nisko kultura jednog socijalističkog samoupravnog društva može da padne, i sećam se da mu je omiljena bila „pesma“ nekog lika po imenu Nikola Bešević, sa nazivom „Semafor mi plan pokvari“.  Kao, baja vozi, pa stane na crveno i ugleda neku žešću ribu, i taman da je startuje, kad se svetlo promeni u zeleno i plan mu propadne... Kad bolje razmislim, taj tekst je zapravo samo verno odražavao još jednu revoluciju koja se u Jugi odvijala sredinom sedamdesetih, pored one seksualne (o čemu ću malo kasnije): automobilsku. I da, Boško je voleo da se igra rečima, ali ne kao u šatrovačkom, kada se premeću slogovi u okviru iste reči, već tako što je premetao prve slogove dve povezane reči u frazi. Ta igra je bila, makar za mene, zarazna i zabavna, pa sam rado pokušavao da se u njoj nadmećem sa njim. Recimo, za njega je Zdravko Čolić bio – Čovko Zdralić, a kad je baš morao da opsuje, bilo je to ono čuveno: „E, u mačku piterinu.“

Čovek-esteta.

Dakle:

April 1980, četvrtak.

Stanje (donekle) redovno u domu Petronijevića. Kažem donekle, zato što je između ćaleta i keve već nekoliko dana vladala prilično velika napetost: bila je to jedna od onih bračnih svađa koje deca prvih nekoliko puta tumače kao nešto što će se definitivno završiti razvodom roditelja – najgorom zamislivom sudbinom – da bi potom postepeno potpuno prestala da obraćaju pažnju na njih. Trebalo je preko vikenda da odu na nekakav izlet, ali usled te svađe (pojma nemam o čemu se radilo, ali sigurno je bilo nešto glupo i beznačajno) to je sada izgledalo malo verovatno. Moja majka je nešto kuvala, ja sam skidao pesme iz knjige The Beatles Complete, a Boško je stigao kasno popodne, pošto je sa posla otišao da rekreativno igra fudbal sa kolegama u sali Sportskog centra Košutnjak, a potom su zaglavili na nekom roštilju i pivu u kafani „Kod Medenog“, u ulici ispod univerziteta. Njih dvoje su i dalje ćutali, ja sam i dalje sviruckao, minuti su se vukli, a onda se on najednom požalio da ga je zaboleo stomak. Mislim da je bilo negde oko pola šest, i taj bol je bio prilično jak i dugotrajan, nailazio je u talasima, minuo bi možda minut ili dva, a onda počeo ponovo. Sad već zabrinuta, moja majka je odustala od ćutanja i nagovorila ga da uzme knjižicu i da ode u Dom zdravlja. „Ti kreni sa tatom“, rekla mi je,  „za svaki slučaj, da mu se nađeš.“ Prevrnuo sam očima, ali sam je poslušao, i nas dvojica smo dvadesetak minuta kasnije bili u čekaonici ispred ordinacije doktorke kod koje je Boško imao karton. Ušao je među poslednjima, i kazao mi kada je izašao, sa bolnom grimasom na licu, da mu je opipala stomak, nije zaključila ništa konkretno, i prepisala mu neki lek za bolove. Uredno smo podigli lek u apoteci tu, u istoj zgradi, i vratili se kući. Popio je propisanu dozu i legao ranije nego obično. Ja sam te večeri negde izašao i vratio se prilično kasno. Mama je još bila budna, sa veoma zabrinutim izrazom na licu.

„Kako mu je?“, upitao sam je.

„Još ga boli“, odgovorila mi je. „Ako ne prestane do jutra, moraće opet kod lekara... ili ćemo nekako da zovemo hitnu.“

„Pa koji mu je đavo?“, upitao sam, ali na to je ona samo bespomoćno slegnula ramenima.

Zaspao sam, ali me je u rano jutro iz sna prenulo nekakvo komešanje. Ustao sam naglo, krmeljiv i zbunjen, i video svetlo u predsoblju. Otvorio sam vrata svoje (ujedno i dnevne) sobe, i video kako mama pomaže Bošku da ustane sa plavo-belih vinas-pločica.

„Šta se desilo?“, upitao sam.

„Pomozi mi“, rekla mi je, pogledavši me odozdo razrogačeno. Strah koji sam joj ugledao u očima potpuno me je razbudio. „Tata je pošao u ve-ce i onesvestio se.“

Smestili smo ga nekako zajedno natrag u njihov bračni krevet u spavaćoj sobi. Bio je polusvestan i sve vreme je prigušeno stenjao.

„Slušaj“, rekla je moja majka kad ga je pokrila, „idi odmah do Doma zdravlja i pozvoni tamo gde im je zvono za hitnu službu. Reci im da pošalju kod nas hitnu pomoć.“ U to vreme, u našoj zgradi su bili retki stanovi sa uvedenim telefonom. Mi ga još nismo imali.

Dom zdravlja Zvezdara bio je udaljen možda petsto ili šeststo metara od naše ulice. Bez reči sam se obukao i gotovo trkom otišao do ulaza sa donje strane, gde su bila zatvorena vrata sa zelenim dugmetom i rupičastim zvučnikom interfona. Bio je to isti onaj ulaz pred kojim smo, nekih osam godina ranije, čekali u redu da primimo vakcionu protiv variole vere posle izbijanja epidemije u Beogradu. Nalegao sam na dugme i posle minut ili dva, začuo bunovni muški glas iz zvučnika. Kad sam objasnio šta hoću i zamolio da pošalju hitnu pomoć na našu adresu, tip me je glatko oterao u tri lepe, rekao mi da se čistim odatle, da on nije telefonska centrala i da nađem negde telefonsku govornicu.

Sve i da je negde u blizini tada bilo govornice, ne bi mi vredelo, jer sam onako u žurbi krenuo bez prebijene pare u džepu. Zbunjen i pomalo postiđen, vratio sam se kući neobavljena posla, i – kako mi se sada čini – već tada primetio nešto veoma zanimljivo, nešto što će me pratiti sledeće nepune dve godine: sve što se trenutno dešavalo – osorne reči bestelesnog glasa iz rupičaste limene ploče, moji koraci po pločnicima pustih uličica, neizvesnost koja je čekala iza vrata našeg stana – najednom se dešavalo nekom drugom, ne meni. Cela ova situacija je bila samo igrokaz, film, fantazija u kojoj sam se nekim čudom obreo, i samim tim, kao nešto sasvim nestvarno, nije mogla nikako da me povredi.

U međuvremenu, moja majka je savladala obzire i pozvonila komšinici sa sprata koja jeste imala telefon. Pozvale su zajedno hitnu pomoć i dvadesetak minuta kasnije, na vratima našeg stana pojavio se lekar sa bolničarkom, oboje u belim mantilima, on sa crnom doktorskom torbom u ruci.

Povukao sam se dublje u predsoblje, stao gotovo na vrata svoje sobe, kako ne bih smetao, zapravo sa željom da pobegnem što dalje odatle. Čuo sam stenjanje, ječanje, povremeno oštre jauke dok je trajao taj nevidljivi pregled kojem je moja majka prisustvovala stoički, za oboje. Nisam je video, ali mogao sam da zamislim kako bespomoćno krši ruke. Onda sam čuo glas lekara – govorio je mami kako bi mogao da ćaletu dâ injekciju protiv bolova, pa ako to ne bude delovalo, da ih pozovemo ponovo, ali onda se najednom predomislio i rekao da je ipak bolje da ga odvezu na dežurnu kliniku.

Čuo sam to, i tu imam mali prekid filma: ne mogu da se setim da li je bolničarka sišla da pozove vozača da dođe sa nosilima i da li sam ja pomagao, ili je Boško možda ipak bio u stanju da, oslonjen o mene i doktora, prevali desetak metara kroz hodnik do lifta i tako siđe sa drugog sprata do ambulantnih kola – trebalo bi da se sećam tih pojedinosti, ali eto, uprkos svim pokušajima, ne mogu da ih iščeprkam iz glave. Kako god bilo, moja majka i ja smo se smestili pozadi, zajedno sa bolničarkom, dok je doktor seo na mesto suvozača i ambulantna kola su odjurila u to rano jutro prema krugu bolnica i Drugoj hirurškoj, koja je tog dana primala hitne slučajeve.

Bio je to moj prvi susret sa užeglim smradom bolesti i smrti, sa zadahom starog ulja i pržene piletine. Već posle nekoliko sekundi u velikom predvorju te stare i ruševne zgrade, nevidljivi zid između stvarnog mene i onoga koji je bio zarobljen u toj neočekivanoj fantazmogoriji postao je deblji, neprobojniji.

Sećam se da smo čekali na red. Tata je ležao na nosilima sa točkićima i jaukao, dok je mama bezuspešno pokušavala da sazna kada će ga dežurna hirurška ekipa „uzeti u rad“. U kratkom zatišju između dva talasa bolova, Boško mi je slabo pokazao rukom da priđem bliže i rekao mi da se vratim kući, uzmem iz njegove akt tašne ključeve kancelarije i fioka radnog stola, odnesem to na univerzitet, predam sekretarici. Pogledao sam upitno u majku, koja mi je samo kratko klimnula glavom. „Posle se vrati ovamo“, kazala je tiho.

Odjurio sam, zadovoljan što imam izgovor da makar privremeno ne budem više tu.

Trebalo mi je nekoliko sati da završim sa tim zadatkom, i usput iz Boškove kancelarije telefonom pozovem Igora – ili možda Goksija –  i kažem šta se desilo, kako bi ovaj to preneo Vuji, razrednom, jer sam pretpostavljao da neću stići na popodnevnu nastavu. Kad sam stigao natrag u Drugu hiruršku, operacija je bila u toku.

„Na kraju je urlao“, rekla mi je majka, sa tamnim podočnjacima i osušenim tragovima suza na obrazima. „Vapio je da ga unesu više u operacionu salu.“

Posle toga smo dugo ćutali i sedeli jedno kraj drugoga na klupici u hodniku. Pokušavam sada da definišem ono što sam osećao u tim dugim satima ćutanja, i prilično sam siguran da to nije bio strah. Strepnja od drastične i toliko iznenadne promene koja će najneposrednije uticati i na nju i na mene. Ne, nije to bilo nijedno od osećanja koja se obično podrazumevaju ili očekuju u takvim situacijama. Mislim da sam osećao samo prazninu. Prazninu, utihnulost i nekakav zastoj: spoljni svet više nije postojao, ili makar ne kao nešto iole važno. Taj hodnik, ta klupica i nas dvoje na njoj, nedaleko od vrata iza kojih se događalo nešto posve misteriozno i sudbonosno, bili smo učaureni u sopstveni prostor i vreme, bez stvarnih, opipljivih veza sa bilo čim izvan toga. Tek sam desetak godina kasnije prvi put pročitao „Šuplje ljude“ T. S. Eliota, i donekle u prvim stihovima te poeme prepoznao svoje tadašnje stanje svesti i emocija. Osećao sam se šuplje. Glava mi je bila puna slame.

U jednom trenutku, usred tog svojevrsnog stupora, postao sam svestan toga da moja majka ustaje sa klupe, neodlučno stupa prema nekome ko nam se približava. Podigao sam pogled i ugledao krupnog, crnomanjastog muškarca sa tamnom jarećom bradicom, u belom lekarskom mantilu. Automatski sam ustao i sam. Trudio sam se da ne gledam u mrlje boje rđe kojima mu je mantil bio poprskan.

„Završili smo“, rekao je on, obrativši se mojoj majci, a onda opazio mene. „Ti si mu sin?“, upitao je. Klimnuo sam glavom, bez reči.

„Ja sam doktor Ašković“, kazao mi je. Činilo se da razmišlja trenutak ili dva šta da radi sa rukama, pa ih je konačno stavio u džepove mantila.

„Recite, doktore.“ Glas moje majke. Ravan. Gotovo nečujan.

„Kad smo ga uvodili u salu, pitao sam vas da li redovno ima stolicu. Rekli ste da je tako, makar koliko vi znate... Vidite, vašem suprugu je puklo debelo crevo, i umalo nije dobio sepsu. Izvadili smo mu pet kila govana iz stomaka. Ali, sada je stabilan, i izvukli smo mu otvor creva napolje, na stomak, gde će privremeno imati veštački anus. Uradili smo biopsiju, pa ćemo videti kasnije, u zavisnosti od rezultata i toga kako se oporavlja, hoćemo li ponovo moći da mu spojimo debelo crevo i uklonimo mu tu rupu sa trbuha. Po svemu sudeći, imao je cistu koja je prsla, možda od fizičkog napora... možda i sama od sebe. Ali dobro, najgore je prošlo. Sada ide u šok-sobu, a vi, molim vas, pođite da završite sa administracijom. Bude li sve u redu, za pet do sedam dana biće verovatno prebačen na odeljenje.“

Moja majka je ispustila vazduh iz pluća kao da ga je zadržavala sve vreme, ne samo dok je hirurg objašnjavao šta se dogodilo i govorio nam kako možemo makar privremeno da odahnemo, ne čak ni čitavih tih pet sati koliko je operacija trajala, već još od ranog jutra, kada je zatekla Boška u nesvesti, na podu predsoblja.

„Hvala vam, doktore“, kazala je ona. „Hvala vam.“

Kada se hirurg vratio u salu, i kad je moja majka krenula sa zdravstvenom knjižicom i Boškovom ličnom kartom da potpisuje papire i daje podatke, izašao sam iz zgrade, donekle začuđen zbog toga što su mi noge kao od meke gume. Mislio sam da ću, provedem li samo još koji sekund u tom gnusnom, kužnom smradu, povratiti.

Tako je to krenulo. I da, naš život se iznenada i drastično promenio.

Otprilike pola godine pre toga, u decembru 1979., jednom našem drugu iz razreda, Suletu, otac je naprasno umro od infarkta. (Sećam se kada je to bilo zato što mi je Igor, pre zajedničkog polaska na groblje, sav uzbuđen rekao da je prethodne večeri Sloba Konjović u Paradi albuma na Studiju B puštao The Wall, novi album Pink Flojda. „Zamisli“, kazao mi je Igor, „prešli su na disko!“ Naravno, čuo je pesmu „Another Brick  In The Wall, Pt. 2“ koja nam se potom svima popela na nos, ali tako preneražavajuća tvrdnja bila je za mene dovoljno nečuvena da je itekako dobro upamtim, kao najveći primer „izdaje“ rokenrol ideala i prodaje industriji plesne zabave još od Džegerovog hita „Miss You“ koji su Stounsi objavili godinu pre toga.) Posle sahrane i obaveznog odlaska u stan ožalošćenih – Suleta i njegove majke – dok smo se dvadesetšesticom vraćali iz naselja Braće Jerković u centar grada, Igor je prokomentarisao to kako se Sule sve vreme držao smireno, bez suza, sredstava za smirenje. „Sule je, bre, čovek“, rekao je on, i shvatio sam šta je želeo da kaže: Sule se poneo kao odrastao muškarac. I možda i jeste bilo tako – možda je naš drug koji je iznenada ostao bez oca naglo prešao iz sveta dece u svet odraslih – ali sada znam da je posredi bilo nešto drugo: Sule je bio u šoku.

U istom šoku sam bio i ja, ali to moje stanje pretopilo se u trajni, mučni pritisak dok je Boškova bolest išla svojim tokom, prema neizbežnom kraju.

Ne, nije bila cista. Pronašli su maligne ćelije. Ali ne tada, ne u aprilu osamdesete, već tek sledećeg proleća, posle treće od ukupno pet operacija kojima će ga podvrgnuti. To, opet, znam zato što je, sticajem okolnosti, majka još jednog našeg druga, Kokija, koga sam poznavao još iz osnovne zato što je stanovao kod mene u kraju, radila na institutu gde su analizirali uzorke tkiva uzete biopsijom. Zapamtila je Boškove nalaze zato što je prepoznala prezime, a i Koki joj je rekao da je Lakijev ćale zaglavio u bolnicu.

Da su rezultati na maligne ćelije bili pozitivni već tada, lekari mu verovatno ne bi zašivali debelo crevo krajem oktobra iste godine (druga operacija), da bi mu u januaru ono ponovo puklo (treća operacija) i odvelo ga još korak bliže kraju. Sa veštačkim anusom na stomaku mogao je da poživi još nekoliko godina... pet, možda čak i deset. Ali, naravno, sada ne vredi da o tome razmišljam.

Da li je imao simptome pre svega toga?

Da. Česte i krvave stolice.

Da li je preduzeo nešto, javio se lekarima zbog toga?

Ne.

Mislim da znam i zbog čega. Duboko u sebi, znao je istinu. Možda je to kukavički, možda i prirodno – ko može da kaže sa stopostotnom sigurnošću da bi postupio drugačije na njegovom mestu? Moj otac je odlučio da ne prihvati činjenicu da je bolestan, i da živi normalno koliko god može. Možda to zaista i nije kukavičluk, već posebna vrsta hrabrosti. Ne znam.

Ležao je na odeljenju onog dana kada su objavili da je Tito umro. Bio sam u poseti kod njega i doneo mu sve moguće novine, sa crnim naslovnim stranama. Dok sam se davio u tom sveprožimajućem smradu užegle masti, gledao sam kako moj otac – žut u licu, iscrpljen, neobrijan, neuredne proređene kose, već mnogo mršaviji nego što je bio pre operacije – plače. Plakao je bespomoćno dok je ležao na starom bolničkom krevetu, u zagušljivoj sobi zatvorenih prozora i oguljenih zidova, okružen drugim teškim bolesnicima; suze su mu se slivale niz upale obraze i nije ni pokušao da podigne ruku sa iglom za infuziju zabijenom u nadlanicu i prilepljenu flasterom kako bi ih obrisao, iako sam znao da se stidi tih suza preda mnom. Ali, nisu to bile suze za Ocem nacije; ne, sasvim sam siguran da je Maršalova smrt za njega bila samo potvrda da niko ne može umaći od smrti. Ta velika, javna smrt poslužila je samo kao najava njegove male, privatne. Tatine neme suze bile su znak da je shvatio kako je sve samo pitanje vremena.

Samo sam još jednom video oca kako plače, sedmog oktobra iste godine. Tada je ležao kod kuće, mama je bila na poslu, a ja sam polazio na železničku stanicu, u vojsku. Mislim da je bio ubeđen da me vidi poslednji put.

(Pričao sam pre nekoliko godina Goksiju o ovome u nekoj kafani. Ćutke me je saslušao, a onda mi rekao da upravo piše svoju prvu knjigu i zamolio me za dozvolu da to sa plakanjem mog oca upotrebi u njoj. Slegnuo sam ramenima. Jebeš ga, što da ne? Ne znam je li na kraju tako i uradio.)[11]

Dok je rak polako i sigurno izjedao mog oca, ja sam otišao u vojsku i doživeo novi, kulturološki šok. Kada je došlo do te operacije u novembru, pustili su me iz garnizona u Virovitici kući na pet dana, zahvaljujući telegramu koji sam dobio od majke. Pošto je posredi bila operacija nade, koja je ukazivala na to da će se stvari možda kako-tako vratiti u normalno stanje, ja sam najveći deo tog kratkog i neplaniranog odsustva – pored svakodnevnih poseta u šok-sobi, između dvanaest i dva – iskoristio tako što sam provodio vreme sa tadašnjom devojkom (Anom iz Kragujevca) i kupio uzbudljive nove ploče koje su tadašnji jugoslovenski diskografi štancovali kao ludi: Bovijev album Scary Monsters, dupli London Calling Kleša, Vienna Ultravoksa, ali i prvi album Azre i Film u Kulušiću – Live, ploče koje je Džuboks hvalio do neba. A jedan poznanik iz kraja (Dragan zvani Ćole, koji se bavio švercovanjem i preprodajom haj-faj uređaja i svakome ko bi ga upitao čime se bavi odgovarao – u suštini istinito – „spoljnom trgovinom“) prodao mi je original album koji je nabavio pomislivši da je posredi disko ploča, pa se grdno razočarao: Remain In Light Toking Hedsa. Sve to, zajedno sa Springstinovim dvostrukim remek-delom The River stvorilo je neku vrstu neprobojne zvučne zavese oko mene.

Posle treće operacije nije bilo odsustva, ali stara dobra JNA mi je krajem marta 1981. priredila iznenađenje: po završetku obuke, dok je čitava četa bila postrojena na pisti ispred stare kasarne, jedini sam bio prozvan da se javim evidentičaru kako bi mi pripremio dokumenta za – prekomandu. Nikome nije bilo jasno o čemu se radi – ni mojim neposrednim strešinama, niti starešinama garnizona u koji sam prekomandovan, onoga u Vršcu, samo osamdesetak kilometara od Beograda. Komandant vršačkog garnizona me je odmah po mom javljanju dežurnom oficiru pozvao na raport i strogo mi kazao kako je siguran da su tu na delu nekakve mutne radnje i kako će on svakako doznati o čemu se radi, a onda mogu slobodno da berem kožu na šiljak (ili tako nešto). Poslao me je u četu mehanizovane pešadije kojoj sam dodeljen, i ja sam počeo da očekujem taj novi poziv na raport, ali on nikada nije usledio. Tek mnogo kasnije, saznao sam šta je stajalo iza svega: moja majka je u međuvemenu saznala da su nove analize uzoraka sa Boškovih biopsija pozitivne na prisustvo malignih ćelija i napisala dugo i molećivo pismo načelniku Generalštaba JNA zatraživši da me, ako je ikako moguće, vojska prekomanduje u neko mesto fizički bliže kući, za slučaj preke potrebe, ukoliko se tatino stanje pogorša. I začudo, načelnik je njenu molbu uvažio. Komandant vršačkog garnizona je očigledno dobio objašnjenje od svojih pretpostavljenih i ostavio me na miru. A kada mi je majka prvi put došla u Vršac u posetu, rekla mi je za rezultate analiza. Tada sam definitivno saznao ono što sam dotad samo slutio, i odbijao da prihvatim.

Vreme je prolazilo, rak je tiho metastazirao, a moj otac se polako pretvarao u živi leš. Izašao sam iz vojske mesec dana ranije nego što je trebalo pošto nisam koristio redovno odsustvo, što je sa dva dana dobijena za davanje krvi i sedam dana nagradnog taman iznosilo trideset i jedan dan skraćenja. Pošao sam na Pravni i počeo sa studijama koje sam upisao godinu dana pre toga i tamo, na prvim vežbama iz Uvoda u pravo, upoznao Ninu.

Nedugo zatim, oko Nove godine, tatu smo morali ponovo da pošaljemo na Drugu hiruršku. Počeli su da mu otkazuju bubrezi, i da mu od sakupljanja mokraćne kiseline otiču zglobovi, šake i stopala. U jednom trenutku, rekao je mami i meni, pun nade, kako se sigurno oporavlja jer, eto, očigledno je počeo da „dobija na težini“. Sa zanimanjem sam tada pokušao da izmerim količinu očajanja i bespomoćnosti koje je osećao onaj drugi, fantazmogorični ja, bez uspeha. Onda je moja majka devetog januara ujutro pozvala bolnicu (u međuvremenu su nam uveli telefon) da pita kako je Boško Petronijević, i dežurna sestra je sa žaljenjem rekla da je „pacijent rano jutros preminuo“.

Mama je spustila slušalicu, okrenula se prema meni i samo me zagrlila. Uzvratio sam joj zagrljajem. Bilo je gotovo. A sve što je potom usledilo – obdukcija, crnina, sahrana, reorganizacija života u našem malom dvosobnom stanu, suočavanje sa time da mog oca više nema – proteklo je u magnovenju gotovo nedostojnom prisećanja. Iz čitavog tog perioda ono što je ponajviše preostalo u meni svodilo se na grižu savesti – zbog toga što sam smatrao da oca nisam ožalio onako kako je trebalo, kako je zaslužio, ali isto tako i zbog toga što nisam bio bliži, prisniji sa njim, zbog toga što ga nisam dovoljno dobro upoznao – kao i na hladno, gotovo kliničko pitanje: kako i zašto bolest može da tako nepovratno preobrazi nekoga sa kojim ste živeli čitavog života iz zdravog, jedinstvenog univerzuma inteligencije, energije, htenja i postupaka, u grotesknu i jadnu karikaturu bića lišenu svega plemenitog i uzvišenog, u nešto čega – koliko god se vi to snebivali da priznate – jedva čekate da se otarasite?

Kako god, početak osamdesetih za mene je obeležila smrt. Ostatak će obeležiti grčevito, gotovo očajničko življenje: sve, samo da zaboravim, proteram iz sebe i pamćenja čula taj užegli smrad Druge hirurške.

I nisam sve to vreme pustio ni suzu.

Bio sam sasvim ubeđen u to da nikada više i neću.

 



[1]     Radovan Jovićević – Rakac, gitarista originalne postave grupe Zana. Prim. prir.

[2]     Popović, kasnije frontmen benda Džakarta; Prim. prir.

[3] Visoki partijski funkcioner, Stane Dolanc (1925-1999) važio je za „Drugog čoveka“ Titovog režima, naročito pred kraj Brozovog života, a zbog korpulentnosti je često bio predmet viceva poput ovog koji Laki pominje. Prim. prir.

[4]     Dejan Kocić, poznati beogradski dizajner i bonvivan. Prim. prir.

[5]     Aleksandar Rodić, Srđan Đurić, Časlav Stanković, Milan Bubalo i Đorđe Dragojlović. Prim. prir.

[6]     Istina. Prim. prir.

[7]     U martu te 1977. godine dogodio se katastrofalni zemljotres u Bukureštu, upravo kada smo Igor, Goksi i ja igrali preferans u Igorovoj sobi. Opasno se zaljuljalo, pa smo nevoljno odlučili da siđemo ispred zgrade, kao i ostali uplašeni stanari, a Goksi je sve vreme trubio: „Ali, moja igra herc! Moja igra herc!“ Kad smo malo kasnije videli da se ne dešava ništa posebno, vratili smo se da završimo partiju.

[8]     Dragoljub Ljubičić – Mićko (Indexovo radio pozorište, Lekoviti šou); Prim. prir.

[9]     Pošto smo svi mi, regrutovani dečaci, posle završetka gimnazije zaglavili u JNA na odsluženju prvih dvanaest meseci vojske, sa odložena preostala tri za period posle završetka studija, Mićka je njegov deda-stric Nikola, tada general armije, ubedio da se ne gnjavi sa tim, nego da odsluži junački svih petnaest meseci iz cuga, pa se on pojavio na predavanjima na Pravnom tek u januaru ’82. dok smo svi mi ostali – a bilo nas je dosta iz generacije koji smo upisali prava – redovno krenuli od oktobra. Naravno, nekoliko godina kasnije, kako to biva, dosluženje ta famozna tri meseca bilo je ukinuto novim zakonom, pa smo sa izuzetnim zadovoljstvom Mićka zezali zbog toga što je ispao tako – primeran vojnik.

[10]    Danse Macabre iz 1981. Prim. prir.

[11]    Jeste, tj. jesam, u romanu Nakot iz 1993. Prim. prir.

 

Copyright © 2014 Goran Skrobonja.
All Rights Reserved.

Design By www.OrbMarketing.com