PREDAVANJE O VONEGATU (1999.)

S obzirom na to da se aktuelizuju domaća izdanja Vonegatovih romana, evo teksta za sve zainteresovane, koji može biti neka vrsta vodiča za ono što će biti u narednom periodu objavljivano u Paladinu, i u mojim prevodima...

BRKATI TRALFAMADORIJANAC

ili:

PISOAR KURTA VONEGATA

(Predavanje održano 15. februara 1999. u Društvu "Lazar Komarčić")


Večerašnji razgovor je zbog dve stvari nekarakterističan za priče o piscima koje obično imamo u Društvu. Najpre, obično predstavljamo stvaralaštvo mladih žanrovskih stvaralaca, a pisac o kome ću reći ponešto napunio je u novembru prošle godine 76 godina; zatim, u pitanju su obično „pisci koje ne možemo čitati na srpskom“, a ovog smo imali priliku (i još je imamo) da čitamo u raznim domaćim edicijama.

Dakle, reč je o Kurtu Vonegatu (Kurt Vonnegut, Jr.), po mom skromnom mišljenju, jednom od najznačajnih i najvećih živih američkih pisaca.

Karijera i delo Kurta Vonegata paradigmični su za mesto i ulogu naučnofantastičnog književnog žanra u literaturi dvadesetog veka: danas slavljen kao veliki pisac „glavnog toka“, Vonegat je dugo bio svrstavan u pisce SF-a zahvaljujući romanima koje je objavio na početku karijere. Veliki šeret i čovek sa nepogrešivim osećajem za ubistveni komentar, Vonegat je svojevremeno izjavio da je razlog za njegovo etiketiranje kao SF pisca prevashodno ležao u tome što je pisao o tehnologiji i njenom uticaju na budućnost, dok je „postojalo uvreženo uverenje da čovek ne može istovremeno da dobro piše, i da zna kako radi frižider“; takođe, pomenuo je da mu ne bi smetalo to što su ga trpali u fioku sa oznakom SF, „da većina kritičara tu fioku nije redovno tretirala kao pisoar.“

Pošto smo mi ipak Društvo ljubitelja fantastike, večeras ćemo se usredsrediti upravo na taj pisoar, odnosno na Vonegatova dela koja bi se mogla zaista nazvati naučnom fantastikom.

Poneka činjenica

Vonegat je poreklom Nemac, četvrta generacija emigrantske porodice Klemensa Vonegata koji se negde oko 1850. doselio iz Vestfalije u Indijanopolis. Kurtov otac, Kurt Senior, bio je arhitekta i imao je svoju firmu u glavnom gradu Indijane, a oženio se sa Edit Lajber, kćerkom lokalnog pivara, milionera. Imali su troje dece. Najstariji sin, Bernard, rođen je 1914.; kćerka Alis 1917., a Kurt Junior -- 11. novembra 1922.

Kurt je rastao u vreme kada su u Americi postojala snažna negativna osećanja usmerena protiv Nemaca, zahvaljujući minulom svetskom ratu („Prvom pokušaju čovečanstva da izvrši samoubistvo“, kako je kasnije rekao). Ova neprijatna atmosfera toliko je uticala na Kurtove roditelje, da su odlučili da ga vaspitaju bez ikakvog kontakta sa maternjim jezikom, književnošću, muzikom ili usmenim porodičnim predanjima. „Napravili su od mene tikvu bez korena kako bi dokazali svoj patriotizam“, kaže Vonegat.

Zahvaljujući ekonomskoj krizi koja je istopila porodično bogatstvo, Kurt je morao da pohađa državnu školu, i pokazalo se da je ta sredina na njega uticala blagotvorno. Od 1936. do 1940. je u gimnaziji uređivao dnevni školski list („The Shortridge High School Echo“): za razliku od ostalih učenika, koji su pisali zadatke i sastave mahom za publiku koja se sastojala od jedne osobe -- nastavnika, Vonegat je pisao već tada za široku publiku i već je posle 24 sata, kako kaže, mogao da zna da li je nešto „zasrao ili nije.“ On objašnjava svoje lako snalaženje sa rečima na sledeći način: „Prosto se ispostavilo da umem da pišem bolje od mnogih drugih. Svako ume da nešto lako radi i ne može da shvati zbog čega se drugi s time toliko muče.“ U njegovom slučaju, to „nešto“ bilo je pisanje.

Posle gimnazije, Vonegat se upisao na univerzitet Kornel, i da je bilo po njegovom, postao bi arhitekta treće generacije, kao i njegov otac i deda. Međutim, Kurt Senior je bio toliko ogorčen što za vreme Krize nije mogao da zarađuje svojom strukom, da je naterao sina da upiše „nešto korisno.“ Glavni Vonegatovi predmeti na studijama bili su hemija i biologija. A pošto je nastavio da piše uglavnom iz sopstvene zabave, nije imao profesore engleskog koji su mogli da utiču na njegov stil ili određuju šta da čita. Tako je i čitao i pisao „iz čistog uživanja.“

Vonegatove studije prekinuo je drugi pokušaj čovečanstva da izvrši samoubistvo. „Nije mi išlo kao brucošu“, kaže on, „pa sam se u januaru 1943. oduševljeno prijavio kao dobrovoljac.“ I mada su ga isprva odbili iz zdravstvenih razloga -- na Kornelu je zakačio upalu pluća -- kasnije su ga primili i poslali na specijalnu obuku koja se praktično sastojala od studija mašinstva na Karnegijevom institutu za tehnologiju u Pitsburgu i Univerzitetu Tenesi.

I mada je obučen za tobdžiju na „hoviceru“ od 240 mm, Vonegat je završio kao izviđač u 106. pešadijskoj diviziji. Godine 1944., na praznik majki, Vonegat je dobio odsustvo i otišao kući samo da bi saznao da mu je majka prethodne noći izvršila samoubistvo. Edit Vonegat je zapala u duboku depresiju zbog izgubljenog porodičnog bogatstva i zbog toga što nije mogla da proda svoju prozu tada popularnim časopisima. „Izučavala je časopise“, priseća se njen sin, „kao što kockari izučavaju formulare na konjskim trkama.“ I mada je Edit dobro pisala, Vonegat kaže da „nije imala talenta za vulgarnost koju su zahtevali savremeni časopisi.“ Na svu sreću, dodaje, on je „bio krcat vulgarnostima“ tako da je kasnije uspeo da ostvari njen san prodajući priče magazinima kao što su Collier's, Cosmopolitan, The Saturday Evening Post i The Ladies' Home Journal.

Tri meseca posle majčine smrti, Vonegat je sa svojom divizijom poslat u Evropu, taman na vreme za poslednju nemačku ofanzivu u II svetskom ratu. Nemci su ga zarobili i poslali sa ostalim američkim zarobljenicima u Drezden, gde je radio u fabrici sirupa. 13. februara 1945. oglasila se sirena za vazdušni napad i Vonegat je, sa još nekoliko zarobljenika i njihovim nemačkim stražarima, pronašao sklonište u spremištu za meso, tri sprata ispod klanice. „Dole je bilo hladno, i oko nas su visila trupla“, rekao je Vonegat. „Kada smo se popeli, grad je nestao. Spalili su čitav prokleti grad.“

80 teških engleskih bombardera napalo je Drezden u dva talasa ispustivši tone eksploziva i 650.000 zapaljivih bombi, stvorivši tako vatrenu kuglu koja se videla sa udaljenosti od 300 kilometara. Ujutro, 450 američkih letećih tvrđava B-17 ispustilo je nove bombe, dok su Mustanzi P-51 mitraljirali preživele na zadimljenom tlu. U napadu je izginulo oko 135.000 ljudi, više nego u Hirošimi i Nagasakiju zajedno. Ovaj traumatični događaj u mnogome će uticati na Vonegatovo stvaralaštvo i stavove prema životu, i biće okosnica njegove najpoznatije i najhvaljenije knjige Klanica Pet.

Vonegat i drugi preživeli zarobljenici naterani su da ulaze u podrume i izvlače leševe kako bi se predupredila zaraza. „Tipično sklonište“, priseća se Vonegat, „izgledalo je kao tramvaj pun ljudi koji su istovremeno umrli zato što im je srce otkazalo. Prosto, ljudi na stolicama, mrtvi.“ Tovarili su ih na kola i vozili u parkove, na veliki otvoreni prostor u gradu gde nije bilo krša i ruševina. „Nemci su potpalili pogrebne lomače i spaljivali su tela kako bi sprečili smrad i širenje bolesti. Bila je to strašno komplikovana potraga za Uskršnjim jajima.“

Kada su ga oslobodile ruske trupe, Vonegat se vratio u SAD i oženio sa Džejn Mari Koks 1. septembra 1945. Mladi par se preselio u Čikago, gde je Vonegat pokušao da magistrira na antropologiji. Pošto mu na Čikaškom univerzitetu nisu prihvatili rad sa naslovom „Fluktuacije između dobra i zla u jednostavnim pričama“, zaposlio se kao publicista istraživačke laboratorije Dženeral elektrika u Šenektadiju. Uzgred, Čikaški univerzitet je 1971. konačno dodelio Vonegatu zvanje magistra antropologije za njegov roman Svračje noge.

Dok je radio za Dženeral elektrik, Vonegat je počeo da šalje priče časopisima za masovno tržište. Prva njegova objavljena priča, „Report on the Barnhouse Effect“, pojavila se u časopisu Collier's 11. februara 1950. Sledeće godine, dao je otkaz i preselio se na Kejp Kod, sa namerom da se isključivo bavi pisanjem, ali morao je ipak da prihvata i druge poslove -- radio je kao nastavnik engleskog u školi, pisao za oglasnu agenciju i otvorio jedno od prvih prodajnih mesta vozila Sab u SAD. Prvi roman pojavio mu se 1952. Naslov mu je bio Player Piano (Mehanički pijanino).

Mehanički pijanino/Sirene sa Titana


U vreme objavljivanja Mehaničkog pijanina, postojalo je živo tržište za plasman kratkih priča i Vonegat to opisuje kao fliper: napiše priču, ubaci je u mašinu, i koliko god da se odbija unaokolo kao kuglica, na kraju završi u nekoj rupi.

Mehanički pijanino je bio prvi Vonegatov duži prozni rad, i svrstan je u kategoriju naučne fantastike samo zato što je govorio o veoma kompjuterizovanom društvu. To je, opet, bilo rezultat puke Vonegatove ekstrapolacije stvarnosti u kojoj se nalazio dok je knjigu pisao. Tada je još radio za Dženeral elektrik, a u Šenektadiju, gde je živeo, postojale su samo ogromne fabrike i ništa više. Još 1949. jedan od pogona za proizvodnju turbinskih lopatica bio je pod kontrolom računara, i nije bilo teško zamisliti budućnost u kojoj će sve kontrolisati male elektronske kutije. To samo po sebi nije izgledalo kao loša stvar, ali logičan Vonegatov zaključak bio je da će mašine koje budu upravljale svetom lišiti ljudska bića dostojanstva koje ona nalaze u svom radu. Pošto se nalazio u okruženju naučnika i tehničara, Vonegat je pisao o njima, i veliki letnji festival inženjera koji se održava u knjizi zasnovan je na stvarnom događaju -- zaposleni u Dženeral elektriku okupljali su se jednom godišnje, zajedno sa stručnjacima iz konkurentskih firmi iz oblasti energetike, na ostrvu Asosijejšen i tamo u opuštenoj atmosferi razgovarali o poslu i struci. „Gledao sam te ljude kako rade“, kaže Vonegat, „jako dobro sam ih upoznao, odlazio sam na njihove žurke i tako to, pa sam ih sve lepo uvredio svojom prvom knjigom.“

Mehanički pijanino je 1954. objavljen pod nazivom Utopija 14, da bi 1966. ponovo bio štampan pod prvobitnim naslovom, samo sa novim predgovorom. „Veselo sam maznuo zaplet iz Vrlog novog sveta“, kaže pisac, „čiji je zaplet bio veselo maznut iz romana Mi Evgenija Zamjatina.“

Drugi Vonegatov roman, Sirene sa Titana (The Sirens of Titan) pojavio se punih sedam godina posle Mehaničkog pijanina. Ta knjiga je začeta, priseća se Vonegat, na nekoj žurci, kada mu je urednik iz izdavačke kuće rekao: „Zašto ne napišeš još jednu knjigu?“ Vonegat je rekao: „Pa, imam ideju za jednu.“ „Ispričaj mi“, rekao je urednik, pa su otišli u drugu sobu. „Nisam imao nikakvu ideju za knjigu“, kaže Vonegat, „ali počeo sam da govorim i ispričao mu sadržaj Sirena sa Titana. Svaka majka najviše voli dete koje je rodila spontano, prirodno. Sirene sa Titana su takva knjiga.“

Kritičar Dž.K. Volf je u Žurnalu popularne kulture rekao da Sirene nije moguće čitati kao puku eskapističku prozu, „jer nas one neprestano privlače natrag individualnom ljudskom elementu i neumitnoj stvarnosti besmislene i surove smrti, bilo to na Marsu, Titanu, Merkuru ili Zemlji. Vonegat sugeriše da ta stvarnost prati čoveka gde god da ode, šta god da čini...“ Ovaj roman je posejao seme tema koje će se iznova i iznova pojavljivati u kasnijim Vonegatovim delima: vidimo jalovost pokušaja da se promeni svet, što za rezultat ima neophodnost promene u pojedincu; fatalnost potrage za smislom izvan sebe, kada je odgovor zapravo deo ljudske prirode; i uzdizanje glavnog lika do novih nivoa spoznaje kroz potragu za smislom ljudskog postojanja. Iako danas mogu da se čita kao tipičan SF roman iz zlatnog doba američke naučne fantastike, Sirene sa Titana kroz avanture zlehudog glavnog junaka Konstanta nagoveštava determinizam koji će biti snažno prisutan u Klanici Pet i potonjim Vonegatovim knjigama. Šta god da čini, Konstant ne može da izmeni svoju sudbinu i mora da je prati po Sunčevom sistemu, kao marioneta vođena koncima sudbine, da bi na samom kraju knjige shvatio da je, uprkos svim udarcima i padovima, srećan što je živ.

Konstantove avanture bile su inspirativne za rok-muzičare -- Al Stjuart ih je pretočio u pesme, a pokojni Džeri Garsija je otkupio prava za snimanje filma po romanu Sirene sa Titana. Govorka se da će taj projekt ipak biti realizovan, i da će scenario za film uraditi Robert Vide, koji je izvrsno prilagodio Vonegatov treći roman, Majka noć (Mother Night), za veliki ekran.

Svračje noge


Treći Vonegatov roman Majka noć (1961) ne može se svrstati u naučnu fantastiku. Govori o američkom dramskom piscu koji se zatekne u Nemačkoj u trenutku izbijanja II svetskog rata, i umesto da se vrati u SAD, ostaje u nacističkoj Nemačkoj zbog ljubavi prema svojoj nevesti, Nemici. Tamo postaje dvostruki špijun i tek pred kraj života, bez obzira na to što su njegove aktivnosti ostale neotkrivene, predaje se izraelskim specijalcima koji ga vode u Izrael na suđenje zbog ratnih zločina. Za razliku od prva dva, žanrovska romana, Majka noć ne sadrži toliko vremenskih skokova, linearniji je i može se okarakterisati kao „konvencionalnija“ knjiga. Ali ovaj roman, po rečima Majkla Vuda (New York Review of Books) predstavlja „pokušaj da se užas razmatra kroz smeh, pošto smeh, od svih naših neprikladnih reakcija na potpuni, smrtonosni užas, izgleda najmanje neprikladan, najmanje nehuman.“ Upravo ova kombinacija užasa i smeha biće prisutna u Klanici Pet.

Međutim, Vonegat se vratio žanru (ali, opet, samo kao „sredstvu“, ne kao cilju) u romanu Svračje noge (Cat's Cradle) objavljenom 1963.

Za Vonegatovu karijeru ova knjiga je bila prelomna. Poznati pisac Grejem Grin rekao je za Svračje noge da je „jedan od najbolja tri romana godine, koji je napisao jedan od najsposobnijih živih autora.“ Od „kultne“ figure, Vonegat je najednom postao popularan pisac, i ova knjiga možda je najčitanije njegovo delo među mladim čitaocima. Pošto su mladi najčešće nosioci „kontra-kulture“, roman Svračje noge privlačan je za njih zbog toga što kao knjiga, svojim poigravanjem jezikom i simbolima kontrira gotovo svakom aspektu kulture savremenog američkog društva.

Narator romana govori o tome šta su izvesni značajni Amerikanci radili upravo u trenutku kada je na Hirošimu bačena atomska bomba. Zahvaljujući korespondenciji sa troje dece pokojnog Feliksa Honekera, nobelovca i takozvanog „oca atomske bombe“, stvara portret tog čoveka i saznaje da se u tom odsudnom trenutku Honeker igrao parčetom kanapa, praveći od njega „svračje noge“ -- i da je njegov najmla|i sin, kome se ovaj ranije nikada nije obraćao, bio preplašen kada mu je tata došao, cimajući kanap tamo-amo, sa rečima: „Vidi svraku! Vidi noge!“

Dalje saznajemo da se Honeker u noći svoje smrti „igrao“ u kuhinji, sa malo vode i leda. Pošto mu se izvesni pešadijski general požalio na blato, Honeker je izolovao kristale leda na takav način da voda sada može da se zaledi i na prilično visokoj temperaturi. Taj pronalazak nazvao je „Led 9“, a porodični pas, koji je liznuo vodu iz svoje činije i tako uneo u sebe komadić Leda 9 potpuno se zamrznuo. Honekerova deca su među sobom pažljivo podelila ovaj poslednji naučnikov „dar“ čovečanstvu.

Posle Honekerove smrti, knjiga prati ono što se dešava sa njegovom decom, i Ledom 9. Najstariji sin, Frenk, postaje desna ruka Manzana, predsednika malog karipskog ostrva San Lorenco. Sestra i mlađi brat dolaze mu u posetu kako bi čestitali Frenku na predstojećem braku sa lokalnom seks-bombom, i ubrzo se otkriva da je Frenk sebi kupio položaj komadićem Leda 9 kojim Manzano vrši samoubistvo, da bi Frenka imenovao za svog naslednika. Ovaj odbija tu odgovornost i nudi funkciju naratoru. Dok njih dvojica pokušavaju da se potajno ratosiljaju zamrznutog Manzanovog leša, narator shvata koliko je Led 9 postao dostupan drugima. Mlađi brat, Njut, kepec, platio je svojim delom nekoliko ludo provedenih noći sa ruskom cirkuzantkinjom, koja je takođe kepec. Sestra koja nije mogla da nađe muža, jer je visoka dva metra, svojim delom kupila je sebi zgodnog fizičara. Događaji konačno dobijaju neizbežan zaključak -- zamrzavanje vode i života na čitavoj planeti.

Roman Svračje noge je neverovatno zabavna fantazija koja se prevashodno bavi lakomislenom neodgovornošću nuklearnih naučnika, a posebnu pažnju u ovom romanu zaslužuje tzv. bokononizam. Reč je o religiji zasnovanoj na lažima koju je na San Lorencu smislio čovek po imenu Bokonon, kako bi siromašnim stanovnicima ostrva pružio nešto vredno življenja. Onda je, u dogovoru sa ostrvskim liderom, stavio tu religiju van zakona i dobrovoljno otišao u izgon, kako bi ova religija dobila na značaju. Kroz Svračje noge provlače se Bokononove izreke (kalipsa) i pasaži iz Knjiga Bokononovih. Očigledno je Vonegatovo sprdanje sa svim formama institucionalizovane vere i stav da je sve to samo foma (po Bokononovom rečniku, „nezlobiva laž“).

Od prvog izdanja pa do danas, roman Svračje noge se nalazi na listama za čitanje knjiga u američkim koledžima i predstavlja obaveznu lektiru kako za ljubitelje naučnofantastičnog žanra, tako i za sve one koji tragaju za načinom da formulišu svoje nepristajanje na nametnute autoritete, bili oni socijalni, naučni ili verski. Zahvaljujući ovoj knjizi, Vonegat je stekao reputaciju pisca koji ume da iskaže jednostavne i istinite odgovore na teška pitanja vezana za položaj čoveka u vaseljeni koja ga okružuje, na duhovit, efektan i pre svega prijemčiv način. Roman Svračje noge je tako svojevrsna najava dela koje svi bez razlike smatraju Vonegatovim magnum opusom, sa naslovom Klanica Pet.

Klanica Pet

Vonegatu je trebalo više od dvadeset godina da konačno napiše knjigu o bombardovanju Drezdena. Klanica Pet je priča o Biliju Pilgrimu koji je, baš kao Vonegat, bio nemački zarobljenik u Drezdenu za vreme napada na grad. Pilgrim pokušava da izađe na kraj sa doživljenom traumom kroz vremenska putovanja na planetu Tralfamador (koja se prvi put pominje još u Sirenama sa Titana). Tralfamadorijanci su kadri da sve vreme -- prošlost, sadašnjost i budućnost -- sagledaju simultano.

Klanica Pet je relativno kratka knjiga, a razlog za to je, po Vonegatovim rečima, „nemogućnost da se išta inteligentno saopšti o jednom masakru. Svi treba da budu mrtvi, da nikada više ništa ne kažu niti požele.“ Objavljena je 1969. u jeku američke „policijske akcije“ u Vijetnamu, i dočekana je na studentskim kampusima sa oduševljenjem. Istovremeno, neke gimnazije u Americi zabranile su, pa čak i organizovale spaljivanje Klanice Pet zbog skarednog jezika (na jednom mestu pominje se reč motherfucker!). Podnaslov knjige je Dečji krstaški pohod, zbog toga što je Vonegat, sa vremenske distance, shvatio da su vojnici sa obe strane bili zapravo deca, nezrela i nesposobna da shvate ratni užas.

Uz rekapitulaciju ranijih tema i pominjanje likova iz drugih knjiga (Kilgor Traut, Eliot Rouzvoter i Hauard Kembel Junior), Vonegat u jednoj knjizi daje sve ono što je i ranije pokušavao da kaže o čovečanstvu; uz crni humor, urođeni pesimizam i posebnu vrstu saosećanja, Vonegat traži od svojih čitalaca da se ne odriču humanosti, čak ni kada su suočeni sa potencijalnom propašću -- nudeći kao primer Lotovu ženu koja je pretvorena u stub soli zato što se usudila da se osvrne prema starom domu. Ne treba zaboraviti da je godina objavljivanja Klanice Pet bila ista ona godina kada je Nil Armstrong prvi put kročio na Mesec, kada je održan Vudstok i provaljen masakr koji su američke trupe počinile u vijetnamskom selu Mi Laj. Godine 1972. je po knjizi snimljen istoimeni film u režiji Džordža Roja Hila i osigurao Vonegatu položaj američke kulturne ikone. Naročito su studenti sa koledža dobro reagovali na Vonegatov smisao za apsurdno i njegova proročanstva sumorne budućnosti sa kojom je planeta suočena.

Možda najznamenitija rečenica u istoriji američke književnosti – „Tako mu je to“ -- ponavlja se u Klanici Pet kao mantra, svaki put kada neki lik umre (uzgred, to se dešava tačno sto i tri puta). Za tu frazu Vonegata je inspirisalo remek-delo francuskog autora Selina Putovanje do kraja noći i on je, koristeći je besomučno, izbezumio mnoge kritičare. Sam pisac kaže da mu je ponavljanje te kratke, fatalističke rečenice bilo pomalo zamorno, ali po njegovim rečima, „to je nekako moralo da se kaže.“

Kružna struktura knjige (umesto klasične, linearne), idealna je za priču o glavnom junaku, Biliju Pilgrimu (čije prezime na engleskom znači „hodočasnik“), koji se „otkačio u vremenu.“ Bili istovremeno može da se posmatra kao zarobljenik dva sveta, dete zavedeno da se pridruži krstaškom pohodu, obična kukavica, traumatizovani (shizofreni?) bivši ratni zarobljenik, optičar i biznismen, skromni muž, zagovornik života-uprkos-smrti... Vonegat naučnu fantastiku ovde koristi samo kao narativno sredstvo, i čitalac se neprestano pita nisu li Tralfamadorijanci zapravo samo proizvod Bilijevog uma, halucinacijski izlaz u njegovom mozgu, zahvaljujući kojem on može da izdrži život u košmaru na javi. Najzad, on je pročitao roman Vonegatovog književnog alter-ega Kilgora Trauta o dva ljudska bića koja su vanzemaljci oteli i izložili u svom zoo-vrtu. Ponavljanje motiva narandžasto-crnih pruga, ne samo na mesečinom obasjanom zidu po kom Bili hoda prema letećem tanjiru, već i na lokomotivi voza sa ratnim zarobljenicima i šatoru na svadbi njegove kćerke Barbare, navodi na pomisao da je sve vreme u pitanju samo moćna halucinacija. Ali, sve i da je tako, sve i da Tralfamadorijanci postoje samo u Bilijevoj glavi, to nipošto ne slabi celu priču, već upravo može da osnaži centralne teme romana. A te teme su bile, i ostale veoma važne za savremeno čovečanstvo: rat, ekologija, prenaseljenost, potrošačko društvo.

Vonegat je uspeo da savršeno uhvati trenutak transformacije američke kulture, tako da je Klanica Pet postala bestseler-metafora za novo doba. Kritičar Vejn D. Mekginis (Critique) pominje da se „istorijski događaji poput bombardovanja Drezdena obično ’čitaju’ u okviru moralne i istorijske interpretacije... a najvažnija uloga fraze ’Tako mu je to’ leži u pružanju cikličnosti romanu, kako u formi, tako i u sadržini. Paradoksalno, izraz fatalizma služi kao izvor obnavljanja, što je situacija tipična za Vonegatova dela, jer omogućuje romanu da nastavlja dalje uprkos -- čak upravo i zbog -- obilja smrti.“

Sam Vonegat je izjavio da „bombardovanje nije skratilo rat ni za pola sekunde, niti je oslobodilo jednu jedinu osobu iz logora smrti. Samo jedna osoba imala je od toga koristi -- ne dve, ni pet, ni deset. Samo jedna.“ A ta osoba bio je upravo Vonegat koji je, po sopstvenoj računici, tokom godina za svaki drezdenski leš dobio oko pet dolara.

Slepstik/Galapagos


Još dva Vonegatova romana mogu se svrstati u naučnu fantastiku. Prvi od njih objavljen je 1976, (posle uspešnog mejnstrim Doručak šampiona – Breakfast of Champions – 1973.) i nosi naziv Slepstik, ili Više nisam samSlapstick, or Lonesome No More!. Ono što ga je nagnalo da napiše Slepstik bilo je uverenje da je sužavanje porodice u kojoj većina Amerikanaca obitava uzrok opšte usamljenosti: u zamišljenoj budućnosti u kojoj je poremećaj Zemljine gravitacije doveo do rušenja postojeće civilizacije („...pa svi muškarci unaokolo, baš kao i ja, imaju zbog poremećaja sile teže stalnu i potpuno beskorisnu erekciju“), Vonegat iznalazi sistem koji će svakome obezbediti brojnu porodicu (otud i podnaslov: Lonesome No More!) Kritičar New York Times Book Review-a Rodžer Sejl napisao je da „Slepstik počinje tipičnim Vonegatovim cinizmom o Americi koja je postala mesto međusobno zamenljivih delova, tako da je Indijanopolis, koji je ’nekada imao sopstveni način izražavanja’ sada ’samo još jedno mesto gde žive automobili.’ Ovaj kritičar i većina drugih dočekala je Slepstik na nož, zamerajući Vonegatu što, kada jednom pronađe nešto što mu liči na uspešan lik, motiv ili frazu, ne može od toga da se odvoji pa sve prenosi iz romana u roman. Sejl kaže da je Slepstik „delom God Bless You, Mr. Rosewater (izvrstan Vonegatov roman iz 1965. -- G.S.), delom Kilgor Traut, delom Tomas Pinčon.“ I zaista, ovaj roman je daleko najslabiji od svih koje je Vonegat napisao, a sam pisac kaže u jednom intervjuu: „Svi ostali pišu loše knjige, pa zašto ne bih i ja? Ono neuobičajeno bilo je što su (kritičari) želeli da ljudi sada priznaju da nikada nisam valjao... Moj izdavač, Sem Lorens, pokušao je da me uteši rekavši da pisce bez izuzetka počnu da napadaju kada se obogate.“ Po knjizi Slepstik je, začudo, snimljen je film koji je podjednako slavno propao kao i njegov književni imenjak.

Godine 1985. objavljen je Vonegatov roman Galapagos, čija je centralna tema smak sveta (ili, makar, onog sveta koji poznajemo). Pisac dovodi u ovom romanu do logičnog zaključka svoje dugogodišnje ubeđenje u nesavršenost ljudske prirode, i razmatra evoluciju čoveka u periodu od milion godina. Narator romana je duh vijetnamskog veterana Leona Trauta (sina Kilgora Trauta), a njegova priča govori o grupi turista koji su doživeli brodolom kraj ostrva na kom je Darvin formulisao svoju zamisao o progresivnoj adaptaciji. Kako vreme prolazi, njihovi preterano veliki mozgovi se smanjuju, oni gube interesovanje za seks, ruke im se pretvaraju u peraja, a sve to u korist rase i ekosistema.

Po rečima Leonovog duha, čovečanstvo je pre milion godina bilo u prilično lošem stanju: svet se nalazio na rubu finansijske propasti; u ratovima je stradao dobar deo stanovništva; tehnologija je uznapredovala toliko da su roboti igrali tenis i golf umesto njihovih vlasnika, a ljudi su posvuda maltretirali svoje pse, i jedni druge. On smatra da sve to ima jedan jedini izvor: prevelik ljudski mozak.

Posle apokalipse -- koja se zbila negde 1986. -- evolucija se naglo sunovratila niz genetske lestvice. U skladu sa Darvinovom teorijom opstanka, čovečanstvo je razvijalo sve manji i nesposobniji mozak, ruke su polako ustupale mesto perajama, što je eliminisalo rat, glad i nuklearnu pretnju -- sve ono o čemu Vonegat govori u većini svojih dela. Međutim, time je eliminisano i sve ono što je ljude činilo toliko izuzetnim -- oni više nisu bili u stanju da uvuku konac u iglu, sviraju klavir ili čačkaju nos.

Galapagos bi isto tako mogao da nosi naziv i „Druga Nojeva barka“, pošto su preživeli putnici luksuznog broda oni koji će formirati izvor gena za buduće generacije. Međutim, oni su toliko jadni i nesposobni, da je Darvinova teorija posuvraćena kao stara čarapa: umesto survival of the fittest (opstanka najsposobnijih), sada imamo survival of the shittiest.

Koliko god teme u Galapagosu izgledale ozbiljno, tu je dovoljno humora da ovaj roman izgleda kao vešto sačinjen strip. Pisac Tomas M. Diš je, povodom Galapagosa, prokomentarisao Vonegatovo pribegavanje šalama koje je oduvek predstavljalo laku metu za kritike. U Times Literary Supplement-u Diš je napisao da Vonegatov humor ima sekundarnu svrhu: moralnu pouku. Njegovo šegačenje više toga otkriva o prosečnom čitaocu, nego o samom piscu: to je „publika kojoj najosnovnije životne činjenice moraju da se objasne na najjednostavniji mogući način, publika koja umire od smeha kada neko prdne, publika sa najboljim mogućim namerama, čak i kada je njima popločan put do pakla, publika dece koja znaju da moraju biti ukorena. Za razliku od drugih romansijera koji dramatizuju konflikt (koji se stalno javlja u njegovim delima) između očeva i sinova, Vonegatove simpatije uvek su usmerene na onu tužniju, ali mudriju stranu generacijskog jaza. U eri koja je institucionalizovala adolescentsku pobunu, ovo je otac za siročiće svih generacija. Nije nikakvo čudo što je toliko popularan.“

Iako u Galapagosu nema onih melodičnih literarnih refrena kao u njegovim ranijim knjigama („Tako mu je to“, „Hipiti-hop“ ili „Haj-ho“), Vonegatova naracija i dalje liči na verbalno sleganje ramenima -- nehajna je i hotimično opuštena („ljudi bi pojeli svu hranu, njam, njam, i od nje bi ostao samo izmet i sećanja“), a likovi su i dalje pre nalik na karikature nego na stvarna ljudska bića.

Leon Traut, sa udaljenosti od milion godina u budućnosti, ima istu istorijsku perspektivu kakvu je imao Bili Pilgrim na planeti Tralfamador u Klanici Pet. To Vonegatu omogućuje da skače tamo-amo kroz vreme, komentariše mnoga zverstva iz 20. veka, spekuliše o budućnosti na SF način i, generalno, ignoriše svu složenost svakodnevnog života zarad tzv. „Velike slike.“ Rezultat je roman koji pre pokušava da nas zabavi nego dirne, ali je upravo stoga pun hirovitog šarma.

Vremetres

Poslednji Vonegatov roman koji bi se, uz malo gimnasticiranja sa granicama žanra, mogao okarakterisati kao naučna fantastika, jeste upravo njegov zaveštajni roman Vremetres (Timequake, 1997). Zaveštajni je zbog toga što je pisac izričito izjavio da više neće objaviti nijednu knjigu, a ono zbog čega Vremetres predstavlja logičan zaključak jedne velike književne karijere jeste poigravanje formom i sadržinom savremenog književnog dela u najboljem Vonegatovom maniru.

Vremetres je zapravo, po rečima pisca, „gulaš-paprikaš“ sačinjen od delova romana koji je bezuspešno pokušavao da napiše u proteklih desetak godina, i autobiografskih crtica, opaski i komentara koje u ovom štivu deluju kao pikantni začini za literarne sladokusce.

Osnovna postavka tog nesuđenog dela (Vonegat ga naziva Vremetres 1) jeste da je u jednom trenutku vaseljena doživela krizu identiteta -- nesigurna da li da nastavi dalje da se širi, ili da se vrati natrag na početak, u neki novi veliki prasak -- i zagrcnula se tako da se vratila deset godina kroz vreme. Učinak tog događaja bio je takav da su svi ljudi iznova morali da prožive sve ono što im se izdešavalo u tih deset godina, bez ikakve mogućnosti da išta promene, s tom razlikom što su sada znali šta ih čeka. Usred tog čudovišnog deža-vija nalazi se omiljen Vonegatov lik, Kilgor Traut, i njegovi doživljaji tokom vremenskog potresa Vonegatu služe da se pozabavi velikim mislima -- o ratu, smrti i načinu na koji treba da postupamo jedni prema drugima. Taj gulaš-paprikaš je gust i zamaman: političko-fantastični roman koji i nije roman, memoari koji izbegavaju da razotkriju najintimnije detalje iz piščevog života.

Delovi prvobitnog romana koje je Vonegat spasao (ili iseckao i stavio da se krčkaju) neobični su i zbunjujući, ali čitalac suočen sa vonegatovskim zapletom koji nije uvek baš najjasniji, obično reaguje tako što čita još brže. Vonegatove misli jurcaju, i pravo je uživanje dati se u poteru za njima. Ipak, sâm zaplet nije ono najukusnije u ovoj kaši. Tekst je krcat neretko ciničnim komentarima o umetnosti, siromaštvu i nasilju, ali ono čime se knjiga prevashodno bavi, makar u metaforičnom smislu, jeste slobodna volja, kao i odnos između piščevog života i piščeve imaginacije. Vonegat neobjašnjivo lako u ovom vremenskom zakrivljenju priča o Hitleru, Dilindžeru, Hemingveju i Linkolnovom atentatoru, i uspeva da iznađe teorijska rešenja za to kako da Amerika konačno izgradi iole pristojno društvo.

Ljubiteljima čiste naučne fantastike Vremetres će biti verovatno premalo žanrovski da bi u njemu u potpunosti uživali, ali svi oni koji vole dobru književnost prigrliće u dobroj veri Vonegatovu nameru da suprotstavi sadržinu formi i dokaže da roman ne mora biti dovršen da bi ipak bio dobra knjiga.

Kilgor Traut

Tokom tolikih decenija, lik Kilgora Trauta stekao je brojne obožavaoce i postao fenomen za sebe. U pitanju je pisac naučnofantastičnih priča i romana kome je Vonegat namenio tešku sudbinu nepriznatog genija, koristeći ga zapravo da bi na stranicama svojih knjiga (često i kada nisu žanrovske, kao u romanu Doručak šampiona) izneo jezgrovite i obično zaprepašćujuće smešne SF ideje. Kilgor Traut je čak postao toliko popularan, da je jedan drugi pisac SF-a -- Filip Hoze Farmer -- napisao roman Venus on the Half-Shell, čiji je autor, tobože, upravo Vonegatov lik. Oko tog slučaja izbila je čitava afera, i Vonegat je zabranio Farmeru da dalje objavljuje bilo šta pod Trautovim imenom, bez obzira na to što se ovaj žalio da je za tu knjigu dobio najviše novca u karijeri (naravno, Vonegat nije dobio ni cvonjka).

Evo šta se zna o Kilgoru Trautu:

Rođen je 1907. kao dete Amerikanaca na britanskom ostrvu Bermuda. Tamo je išao u gimnaziju sve dok njegov otac nije izgubio posao u Kraljevskom ornitološkom društvu. Porodica se odselila u Dejton, Ohajo, gde je Traut 1924. maturirao u gimnaziji Tomas Džeferson. Posle toga je tumarao po zemlji, obavljao slabo plaćene fizičke poslove i u slobodno vreme pisao naučnu fantastiku. Zna se da je boravio u gradovima Hijanis (Masačusets), Indijanopolis (Indijana) i Ilijum i Kohoz (Njujork). Ženio se i razvodio tri puta, i ima jedno dete, Leona, vijetnamskog veterana/dezertera.

Traut je napisao sto i sedamnaest romana i dve hiljade kratkih priča. Ipak, sve do nedavno, o njemu se malo znalo. Razlog za to je Trautova krajnja povučenost i ravnodušnost prema objavljivanju. Loše je birao svoje izdavače, ne znajući da je glavni od njih, „Biblioteka svetskih klasika“, zapravo firma specijalizovana za pornografske romane i časopise. Tako su njegova dela distribuirana samo radnjama specijalizovanim za taj žanr. A opet, Trautove priče, sa samo jednim izuzetkom, nemaju izričit erotski sadržaj. Bez Trautove dozvole ili znanja, „Biblioteka svetskih klasika“ stavljala je na korice njegovih knjiga jezive ilustracije, a njegove priče koristila za popunjavanje prostora u „golišavim“, tzv. „časopisima sa širom raščepljenom dabrovinom.“

Ipak, u poslednje vreme, neki ugledni kritičari i pisci kako na polju književne matice, tako i naučne fantastike, zapazili su njegova dela i nahvalili ih zbog velike imaginacije i sviftovske satire.

Vonegat je priznao da ga je za Trautov lik inspirisao pisac SF-a po imenu Teodor Sterdžen. Godine 1974. čovek po imenu Greg Mičel intervjuisao je Vonegata, a onda intervju dao u formi razgovora pisca i njegove tvorevine, sa naslovom: „Susret sa mojim tvorcem: U poseti Kurtu Vonegatu“, od Kilgora Trauta.

„Traut“ se u ovom zabavnom i informativnom tekstu jada da mu izdavači stalno menjaju naslove knjiga. „Knjiga koju sam jednog dana uspeo da nađem, Pangalaktički gospodar slame, prodavala se kao Ludilo za ustima. Bila je ilustrovana slikama nekoliko belih žena u snošaju sa istim crnim muškarcem koji je, iz nekog razloga, nosio meksikanski sombrero.

Šta moje naučnofantastične priče imaju zajedničkog sa pornografijom? Kako kažu, fantazije o nemoguće gostoljubivom svetu."

Vonegat je Trautu podario -- osim pozamašnog „miška“ -- život nedostojan ljudskog bića, ali istovremeno i gvozdenu volju da preživi. „To je uobičajena kombinacija na planeti Zemlji“, kaže Traut. Osim toga, njegov tvorac gotovo nikada nije imao za njega lepe reči. Jednom je napisao da je „Trautova proza zastrašujuće loša... samo su mu ideje dobre.“ Pri kraju „intervjua“, da bi utešio svog posetioca, Vonegat mu je objasnio da novac ljude ne čini nužno srećnim.

„Hvala za tu informaciju“, odgovorio je Traut. „Upravo si mi uštedeo puno problema...“

Veliko pomirenje između dva pisca, onog pravog i onog imaginarnog, dve strane iste medalje, zbiva se upravo na završnim stranicama poslednjeg Vonegatovog romana Vremetres i logičnom kraju dovodi mit o zlosrećnom vizionaru i ironičnom, brkatom Tralfamadorijancu.

I zaista, Vonegatove knjige svedoče o dvadesetom veku i svim njegovim grubim kontrastima kao priča nekog njegovog omiljenog vanzemaljca, koji ima tu prednost nad Zemljanima da može da vidi sve trenutke u vremenskom toku istovremeno. Ovim ne mislim samo na gore pomenute njegove romane, već i na naslove kao što su God Bless You, Mr. Rosewater (Bog vas blagoslovio, gospodine Rouzvoter), Jailbird (Zatvorska ptičica), Deadeye Dick (Oko sokolovo), Breakfast of Champions (Doručak šampiona) ili Hocus-Pocus (Hokus-pokus) koji nisu naučna fantastika, ali će svakako ostati kao -- ipak -- blagonaklono tralfamadorijansko svedočanstvo o nepredvidivom, apsurdnom, često surovom i besmislenom, ali krajnje ljudskom čovečanstvu.

Tako mu je to.

 

G. Skrobonja

Copyright © 2014 Goran Skrobonja.
All Rights Reserved.

Design By www.OrbMarketing.com