SVA TESLINA DECA (odlomak #2)

Sledećeg popodneva, dvanaestog juna, dok je sedela u senkama separea Prvog srpskog kluba za gospodu i čekala gospodina Pribićevića, Anka Cukić nije mnogo razmišljala o Grimaldiju, prethodnoj noći i čitavoj toj zbrci sa Plankom. Zapravo, nije razmišljala ni o čemu konkretnom, već je pušila tanku finu cigaretu u dugačkoj muštikli, posmatrala polupraznu kafanu pred sobom kroz guste trepavice poluzatvorenih očiju i istovremeno videla sve odjednom, i ništa posebno. Bila je to vežba – jedan od starih trikova – koje je naučila na Dalekom istoku, polumeditacija okrepljujuća za čula i reflekse. I ona je umela da u tom stanju provede sate, ali sada i ovde, prenuo ju je gospodin Hadži-Nastić lično, prišavši da je usluži.

„Gospođice Cukić!“, uskliknuo je kafedžija i razvukao osmeh na bucmastom, rumenom licu. „Kakvo zadovoljstvo, kakvo zadovoljstvo... Želite li vaše uobičajeno?“

Anka polako otvori oči, podiže pogled i uputi Hadži-Nastiću osmeh od kojeg su mladićima klecala kolena, a iskusnijim muškarcima se buđelari otvarali sami od sebe.

„Da, zahvaljujem“, reče ona i otpuhnu plavičasti dim prema kosim zracima sunca kraj prozora. „Jedan džin sa tonikom.“

„Promešan, a ne smućkan, zar ne?“, upita kafedžija s osmehom, vide da je klimnula glavom, pa se nakloni i mahnu šankeru koji je takođe poznavao Anku i znao šta ona voli da naručuje. Mladić poče da priprema koktel za mladu gospođicu.

„Očekujete društvo?“, upita uslužno Hadži-Nastić. „Želite li da pripremimo nešto posebno?“

Anka pomisli na Pribićevića i njegovo uštogljeno držanje kad god se nalazio sa njom na nekom javnom mestu, kao da će ga neko nedajbože videti sa njom i proneti po čaršiji glas da uvaženi državni činovnik ima mladu švalerku – glas koji će svakako za tili čas stići do njegove gospođe Juce, od koje je ionako samo štrikao.

„Ne, dragi gospodine“, osmehnu se ona ponovo. „Ovo će biti poslovno... i kratko.“

Hadži-Nastić se pomeri za korak u stranu kako bi propustio momka koji joj je od šanka doneo visoku čašu sa bistrim pićem, naklonio se još jednom i zatim se udaljio, poželevši joj prijatan boravak u njegovom lokalu.

Anka otpi mali gutljaj iz čaše i povuče ponovo dim, a onda joj pažnju privuče nešto što je čula u susednom separeu.

„Ja ti kažem, Tozo – Plankova poseta Beogradu nešto je najznačajnije što će se desiti još pre davnog Teslinog preseljenja u Srbiju, pre evo, bezmalo, dvadeset godina!“ Glas nekog mladića bio je ispunjeni iskrenim uzbuđenjem. Odgovori mu drugi, malo dublji, ali sudeći po tonu jednako mladalački:

„Ja stvarno ne razumem tu tvoju zanesenost naukom, Jevreme. Naukom i knjigama. Pisanjem. Pa mi treba da mladost trošimo na pametnije stvari!“

„Eh, nemoj sad tako“, reče onaj prvi, pomalo zaplićući jezikom. „Kô da ja ne volim da teram kera. Uostalom, makar ti znaš... Ali, ne, ne, zaozbiljno: ti se sa mnom samo šegačiš – mogu da se opkladim da ti je urednik već naredio da napišeš pripremni tekst koji će čitaoce Novina serbskih uputiti u to šta – i možda još važnije, zašto – Maks Plank želi da predoči publici, i to baš u srpskoj prestonici.“

Anka se sada seti da su momci došli u Prvi srpski klub za gospodu petnaestak minuta posle nje, smestili se, naručili bokal temjanike i meze, pa udarili u nevezan, veseo i često bučan razgovor, ali ona je na to o čemu su ćeretali naćulila uši tek kada je čula da pominju Plankovo ime. Znala je ko je mladić koji je pisao za Novine serbske – novinar Svetozar Tankosić zvani Toza, „obaveštajno donekle interesantan“, kako je pisalo u godišnjem izveštaju Pribićevićeve službe o statusu beogradskih poslenika štampe i radija. Drugoga, kome se novinar obratio kao Jevremu, nije poznavala. Ona se pomeri malo bliže ivici kožnog tapaciranog sedišta na kom je sedela, nasloni glavu i nastavi da sluša.

„Potpuno si u pravu, prijatelju“, reče novinar. „Ne bi bilo zgoreg da makar kakvog pojma imam o onome što ću pisati. A od tebe bi bilo lepo, kao od čoveka i kao od inženjera, da svome drugu malo pomogneš. Objasni mi, deder, prvo ko je uopšte taj Plank, a onda i zbog čega se ovolika frtutma digla u varoši zbog nekoliko naučnih predavanja.“

„Dobro, Tozo – sipaj tog vina još malo, i ostavi mi makar jednu pihtiju dok ti pričam. Elem... Plank ti je Nemac – mislim da mu je puno ime Maks Karl... Ernest Ludvig... ili tako nešto – i zimus mu je dodeljena Nobelova nagrada za fiziku.“

„Je l’?“, reče novinar kroz mljackanje. „Čeknider, mogô bi da i zapišem ponešto.“

Anka se osmehnu sama sebi, dok je iz separea iza nje dopiralo šuškanje papira novinarskog notesa i škripuckanje olovke.

„Jeste“, nastavi onaj po imenu Jevrem, i sam između zalogaja. „Tu je negde, Teslinih godina... Službovao je po Nemačkoj i niko ga u akademskim krugovima nije zarezivao, ali on je svejedno radio na polju teorije toplote i došao je, ni sam to ne znajući, do svih onih postavki termodinamike koje je otkrio Gibs.“

„Gibs?“, upita novinar.

„Pusti sad Gibsa, samo kažem... ali to nije toliko važno. Zapiši tu da su centralnu ulogu u njegovom radi igrale Klauzijeve ideje o entropiji – a ako misliš da ti to objašnjavam, nećeš proći samo sa bokalom temjanike i tanjirom pihtija.“

„En-tro-pije...“, sricao je novinar. „Ma neka, prepustiću ja čitaocu da se sam dovija šta je to. A takav ti je prosečan čitalac: kad vidi da žurnalista ne mari da neki pojam objasni u članku, nego ga sve koristi kô da to zna i poslednja baba na pijaci, pomisli da i sam mora znati o čemu je reč, i ubrzo poveruje u to. Tako ispadnu svi zadovoljni: piskaralo ispadne bogzna kako pametno, a njegov čitalac jošte i više, jer shvati da zna što ni u snu nije mislio da zna.“

„Bogte, pa ti mu dođeš neki brzi prosvetitelj“, nasmeja se na to novinarev sagovornik. „Ako tako sve novine budu pisale, ubrzo nam visoke škole neće ni trebati.“

Novinar zadovoljno otpi vina. „Dobro, kad kažeš. Znači: entropija. I?“

„Šta ‘i?’ Pa, Plank je nastavio da radi na tome kao profesor teorijske fizike na univerzitetu, čini mi se, u Kilu... ali to negde proveri. Posebno je važno da napomeneš primenu tog njegovog rada u fizičkoj hemiji. Posle je prešao u Berlin i, mada su ga Amerikanci zvali na Kolumbiju, odlučio da tamo ostane.“

Anka je sada slušala sa pola pažnje. Sve ono što je mladi inženjer Jevrem – još nije uspela da iz razgovora razabere njegovo prezime – pričao svom prijatelju piskaralu njoj je bilo poznato iz podebelog dosjea o Planku koji je dobila iz Kancelarije: raspredao je naširoko o problemu radijacije crnog tela i nastanku Plankovog postulata o tome da se elektromagnetna energija može emitovati samo u kvantnom obliku, o vezi sa Ajnštajnovim svetlosnim kvantovima koji se zovu fotoni, te o konačnom priznanju da je Plank najzaslužniji za formiranje nove grane fizike koja je dobila naziv po „kvantu“ i jedina bila sposobna da objasni izvesne fenomene koji su prkosili zakonima klasične fizike. Nobelova nagrada bila je to konačno priznanje, ali činilo se da je sada, gradeći svoju teoriju na postavkama koje je već čvrsto dokazao, Plank smelo uveo u nauku novu teoriju o ustrojstvu vasione koje dopušta istovremeno postojanje ne jednog, već bezbroj kosmosa, paralelnih svetova, onoga što je već polako ulazilo u svakodnevni naučni diskurs kao zamamna reč - „multiverzum.“

Na to je Anka ponovo oslušnula pažljivije, gaseći opušak u pepeljari i vadeći novu tanku cigaretu iz paklice.

„Čekaj malo, da vidim jesam li to dobro razumeo: znači, ne postoji jedno sunce, jedna Zemlja, jedan Beograd i jedan Toza u njemu, već bezbroj?“

„Tako je“, odgovorio je zadovoljno na to Jevrem. „Koliko i kapi vode u okeanu.“

„I svi su jednaki kô jaje jajetu?“

„E, vidiš... nisu baš. Stvarnost se sastoji od previše promenljivih činilaca da bi svaki od tih zamišljenih svetova bio sasvim isti. Da, postoji bezbroj sunaca, bezbroj naših planeta, bezbroj Beograda i bezbroj Toza u njima – samo što nisu sve te Toze, da tako kažem, u ovom trenutku omašćenog brka i tako blentavog izraza zabuljene u pametne i pomalo podnapite Jevreme koji im trućaju o jednom matorom Švabi i njegovim fantazijama. Neki od tih Toza možda rmbače na pristaništu i istovaruju džakove kafe sa brodova, dok drugi planduju na kakvoj dunavskoj plaži i merkaju stidljive kupačice... Sve zavisi od toga šta se od svih tih promenljivih činilaca postavilo drukčije u odnosu na ovaj naš vremenski tok.“

„Ako je tako, onda bih bio rad da skoknem u tu stvarnost sa kupačicama, nego u onu u kojoj si me tako lepo oslikao kao amalina. A to znači da ni ti baš u svakoj toj kapi vode u okeanu ne moraš da budeš ni toliko pametan, ni toliko pripit...“

„Upravo tako. Blago tvojim čitaocima.“

„Ili“, zaboravljao se Toza, opijen do maločas nezamislivim konceptom, „na primer, postoji stvarnost u kojoj je strašni pukovnik Apis, svima dobro znani kurvar i prijatelj dobre kapljice, možebiti stidljivko uplašen od ženskog društva čije čari, baš kao ni alkoholno okrepljenje, nikada probao nije?“

Iznenadna tišina nagna Anku da se nemo osmehne. Mladi inženjer Jevrem je očito nekako svom prijatelju stavio do znanja da zaćuti, pošto se ovaj oglasio nemuštim grlenim zvukom, počeo da se nakašljava i šumno iskapio poslednji gutljaj iz čaše. Diskretno je osmotrila ostale stolove i videla da niko od prisutnih gostiju nije obratio pažnju na pominjanje Pukovnikovog imena u tako nedoličnom kontekstu. Činilo se da su i sagovornici iza nje bili svesni toga, pa su pokušali da nastave razgovor kao da ništa važno pre toga nije bilo rečeno.

„U svakom slučaju“, reče novinar, pomalo nesigurnim glasom, „sve mi to liči na nešto o čemu možda žučno volite da raspravljate na tom vašem kružoku fantasta sa matorim čika Lazom Komarčićem na čelu, ali zašto bi to moglo biti toliko važno za... pa... normalan svet?“

„Ne znam“, odgovori Jevrem jednostavno. „Akademska javnost će svakako biti zainteresovana za predavanja jednog Nobelovca, ali slutim da pravi razlog Plankovog dolaska u Beograd mora imati nekakve veze s Teslom.“

„Otkud ti sad pa to?“

„Pa... zna se da su Laboratorije Tesla najbolje mesto za praktičnu primenu najnovijih naučnih teorija. Možda Plank ima za Nikolu Teslu neki... konkretan predlog?“

„Misliš, nešto kao – šta ga znam – način da se prelazi iz sveta u svet, iz kapi u kap tog okeana svetova?“ Novinarev glas zvučao je zapanjeno.

„Možda“, reče vedro njegov sagovornik. „Ali od teorije do primene u praksi prolaze decenije, katkad čak i vekovi. Ne verujem da ćemo ti ili ja imati tu mogućnost da obiđemo jadnog Tozu amalina i častimo ga pićem, ili možda sretnemo smernu verziju... hm... poznatog oficira. U međuvremenu, moj Tozo, plašim se da ćemo moći samo da razmišljamo o svemu tome. No...“

Anka začu struganje stolice, sekund zatim i škripuckanje kožnog sedišta u separeu, što je značilo da mladići ustaju kako bi prišli šanku, platili posluženje i izašli iz Prvog srpskog kluba za gospodu. Zastali su načas kraj Anke i onaj po imenu Jevrem spusti ruku novinaru na rame. „U međuvremenu, imamo mi i u ovoj našoj stvarnosti i dunavske plaže, i kupačice na njima. Šta kažeš, da im se malo posvetimo koliko sutra?“

Novinar se široko osmehnu, a onda oseti na sebi Ankin pogled, okrenu se prema njoj i malčice trže. Ona vide da je sada posmatra i drugi mladić, i samo obojici odgovori ljubaznim osmehom, jedva primetno klimnu glavom i otpuhnu oblačić plavičastog dima prema njima. Oni se na to smeteno nakloniše, i izbegavajući da je ponovo pogledaju, krenuše prema šanku i vratima.

I dalje se osmehivala dok su izlazili u toplo popodne. A onda, trenutak ili dva odmah posle njihovog odlaska, u prijatnu svežinu kafane užurbano uđe gospodin Pribićević.

Copyright © 2014 Goran Skrobonja.
All Rights Reserved.

Design By www.OrbMarketing.com