SVA TESLINA DECA

Novi roman je u nastajanju - svojevrsni prednastavak (prequel) "Čoveka koji je ubio Teslu." Evo jednog malog odlomka koji ne otkriva previše...

 

Ponekad, u poslednje vreme sve češće, a naročito u ovakvim noćima, pukovnik Dimitrijević oseća čudnu udvojenost, kao da se čvrstina sveta gubi, tkanje stvarnosti oko njega postaje porozno i nematerijalno poput dima i on iza te gaze, zalelujane koprene, nazire neku drugu stvarnost, svet koji nastanjuju duhovi, akteri događaja koji nikad nisu bili, a opet jesu, tamo negde, tamo nekad. Dok smrknuto i zamišljeno puši, zagledan u titrave zvezde na nebu iznad Beograda, pukovnik se nužno pita nije li na svom životnom putu negde skrenuo pogrešno i srušio čitavu jednu vasionu koja je mogla biti, a sad je – eto – samo snoviđenje ili halucinacija.

Možda je to bilo onog dana kad je otišao vračari udno Kalenića guvna, da mu pročita sudbinu – tada još poručnik, tek stupio na dužnost posle završene akademije, pun ideala i snova o tome da služi Otadžbini, da je učini velikom, ravnopravnom sa drugim silama, i ujedini narod čiji je sin bio, zaokruži državnu teritoriju, ako treba ognjem, kartečom i krvlju. Bio je spreman da žrtvuje sopstveno biološko biće tom cilju, da uzmakne od imperativa mesa i kloni se žena (osim kada je u njima gledao ženski ideal, kao u svojoj majci Jovanki ili prelepoj i otmenoj gospođi Genčić, supruzi jednog od najbogatijih i najviđenijih Srba). Srbija je trebalo da bude njegova zaručnica, čista i plemenita onako kako nijedna stvarna žena nije mogla biti.

Ali danas je sve drugačije – pa tako i on, i ta njegova nesuđena verenica. Kada mu je vračara – nije to bila neka obična kurbetka, već u čaršiji poznata „bela ciganka“ kojoj ga je poslala njegova sestra Jelena, da mu kaže kakva ga svetla i slavna sudbina čeka – besramno pokazala svoju tajnu, raširivši noge na kanabetu u onoj svojoj sumračnoj čatrlji, kad je tamo spustila prste i otvorila je pred njegovim pogledom, Dimitrijević je osetio – usred lupanja srca i vrućine koja mu je zažarila obraze i uši – kako je došao do račvanja staze koju je do tog trenutka smatrao pravom i jasnom, koliko god dugačka bila. Na jednoj strani su bili ideali, neprestano tik izvan domašaja; na drugoj damaranje životinjskog bivstva, podatno i pokorno, pred njegovim očima i rukom. Iskušenje. Iskušenje kojem nije odoleo. Od tog dana, posle vrele, vlažne, znojave inicijacije u svet čula, on više nije bio isti, i slutio je da se jedan sušti deo njegove ličnosti posle tog čina kao ovaj dim iz cigarete vinuo u vazduh, napustio ga, nestao razvejan lakim beogradskim lahorom.

A ni Srbija više nije bila ista. Sada, činilo mu se, umesto na zaručnicu, jedru, lepu, mladu i nevinu, ona pre liči na pomalo podgojenu sredovečnu raspuštenicu željnu razvrata, spremnu da do kraja iskoristi život čiji kraj već nekako sluti, iako je naizgled zdrava i prava, čila i privlačna. Veliki deo krivice za to on pripisuje dvojici znamenitih ljudi: kralju – i Tesli.

Jer ovo je doba nezapamćenog prosperiteta koje je svakog starijeg stanovnika srpske kraljevine čini prirodno podozrivim. Veštim poigravanjem dinastije Sinđelića na rubu interesa svetskih sila – Turske, Rusije i Austrougarske, ali isto tako i Francuske i Britanije – kao na ivici varljivih i bezdušnih brijača, narod je u proteklih sto i nešto godina sačuvan od ratova, nesreća i gubitaka života i imetka. Istovremeno, država se gradila polako, strpljivo, toliko nesrpski metodično da su oponenti dinastije i njene politike mogli samo jalovo da zakeraju zbog toga što taj ozbiljan politički projekt tako sporo ide: najpre autonomija, pa status kneževine, formiranje začetaka skupštinskih tela i prosvetnih institucija, gradnja parlamentarne monarhije po ugledu na druge savremene evropske države, koncesije za razvoj putne i železničke mreže, modernizacija policije i vojske te uspostavljanje čvrstih veza sa drugim dvorovima na kontinentu ženidbama i udajama – na polzu seljaka, trgovaca i sve brojnijih industrijskih radnika zahvaćenih neumoljivim zamahom progresa. Radikalska Pašićeva vlada je već dvanaest godina uspešno sprovodila poljoprivrednu reformu, seljacima su bili dostupni povoljni krediti, a vinogradarstvo i vinarstvo bili su u dotad neslućenom procvatu: najbolje francuske sorte loze uspešno su sađene i kalemljene, a autohtona srpska vina iz Župe, Topole i smederevskog kraja pila su se na dvorovima Evrope i u najskupljim restoranima sveta.

Beograd se sada mogao meriti sa jednom Peštom ili Bukureštom, ako već ne sa Parizom, Petrogradom ili Londonom: parobrodi i, u poslednje vreme sve češće moderne lađe sa motorima na naftu ili elektriku, krstarile su Dunavom i sistemom kanala prokopanih u centralnoj Srbiji, olakšavajući prevoz i trgovinu žitom, mesom, voćem. Na obodima grada tri vazdušne luke mogle su da prime i najveće nebeske lađe, dirižable koji su povezivali prestonicu ne samo s evropskim metropolama, već i sa Malom Azijom i, odatle, sa Dalekim istokom. A ono što je kralj Stevan III Sinđelić učinio 1900. godine, kada je dekretom proglasio da je kompanija Nikole Tesle sledećih pet decenija oslobođena plaćanja poreza i dažbina, pod uslovom da svoje sedište iz Amerikanske Unije preseli u Srbiju i u njoj organizuje eksperimentalna istraživanja i industrijske poduhvate, učinilo je da Beograd sine kao zvezda koja je sišla s nebesa u srce Balkana da zauvek odagna tmine zaostalosti, sujeverja i plemenskih mržnji i razmirica, da ih zameni naukom, svetlom napretka i mondijalizmom u onom njegovom najlepšem vidu. Stoga sada, polovinom 1919. godine, nikoga više ne iznenađuje to što je čuveni Maks Plank odlučio da upravo tu predoči svetu svoja najnovija saznanja i teorije koje će, kako je svetska štampa nagoveštavala, zauvek promeniti način na koji čovek poima vasionu oko sebe.

Široki bulevari blistavi od električnih svetiljki i šarenih reklama, puni vozila i ljudi, energije koja struji tamo-amo u neprestanom toku, i velika nova zdanja, kako ona državna u gradskom jezgru, tako i privatna u otmenim četvrtima punim parkova i hladovine, sve je to bio prirodan ambijent za obznanu novih saznanja i istina koje su ljudima otkrivali marljivi naučnici, inženjeri i konstruktori sa svih strana. Beogradski Sajam postao je mesto na kojem su se svake godine uzbudljiva otkrića pokazivala radoznaloj publici, pod tihim pokroviteljstvom Tesle i njegove kompanije, a nove fabrike i pogoni za proizvodnju najsavremenijih izuma nicali su duž Dunava podno Karaburme, Mirijeva i Višnjice, da snabdevaju tržišta širom sveta. Doduše, posledično obilje novca i kapitala dovelo je i do toga da Srbija postane interesantna i onima koji ne žive od poštena rada – raznoraznim umetnicima i kvaziumetnicima, kockarima, mešetarima, sumnjivcima svake fele, zločincima i špijunima. Gradska policija i kraljevska žandarmerija bile su formacije ustrojene strogo, po ugledu na najefikasnije takve službe u svetu, i kriminala nije bilo onoliko koliko ga je moglo biti – ili je makar bio suzbijen u pojedine četvrti većih gradova i varoši, koje je običan građanin znao naširoko da zaobilazi. Secikese i lupeži, razbojnici i ubice, strogo su kažnjavani dugogodišnjim robijama, a sudovi su smrtnu kaznu i javna pogubljenja nalagali vrlo restriktivno, samo u slučajevima kada je to zaista bilo neophodno.

Ipak, sa špijunima stvari nisu bile tako jednostavne.

Kralj je znao koliko je sada Srbija „obaveštajno interesantna“ velikim igračima na svetskoj političkoj sceni, i blagovremeno je pokrenuo stvaranje posebne kontraobaveštajne službe pri vojsci, a na njeno čelo postavio otresitog oficira i dokazanog patriotu, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, dajući mu odrešene ruke. Ubrzo zatim, štampa je u liberalnoj srpskoj kraljevini počela često da uzima na zub pukovnikovu organizaciju, taj „otuđeni državni aparat koji nikome ne polaže račune“, kako je pisala Politika 12 . marta 1915, i spočitava Apisu da se „meša u sve i svašta“ (Štampa, 6. januar 1916.) i zapravo ima ulogu „kralja umesto kralja“ (Novine serbske, 7. maj 1917.). Ali bez obzira na to, služba je funkcionisala efikasno i tiho, upravo onako kako sada mora delovati dok se čitava ta stvar sa Plankom i Teslom ne završi.

Dok s uzdahom pali novu cigaretu na balkonu svog stana u Volginoj, pukovnik se pita šta bi – i kako – danas činio da onog davnog dana nije zastao na vratima vračarine kućice, stupio natrag i zatvorio ih za sobom.

Ali kao i uvek, to ga raspoloženje napušta i stvarnost se vraća u kolosek, obrascima precizno matematičkim, i Apis shvata da zapravo niko nema nikakvog izbora, da ljudima vlada skup formula i da je sloboda volje samo još jedna od tih bioloških algebarskih funkcija koju će jednog dana neki od ovih velikih naučnika protumačiti, dobiti Nobela i dokazati da Bog ne postoji.

Copyright © 2014 Goran Skrobonja.
All Rights Reserved.

Design By www.OrbMarketing.com