THE BIG FIVE-OH, 28.03.2012.

„Robuješ dekadnom sistemu“, rekao mi je moj drugar Nebojša Ignjatović Nebe kad sam mu se vajkao kako, evo, punim pedesetu, i osećam se kao da sam došao do polovine nečega. Znam ja sasvim dobro da je tako, da ljudsko biće nije programirano tako da poživi tačno sto revolucija (planete oko sunca), ali šta ću: zaista smo, izgleda, uslovljeni okruglim brojkama. („Jubilejima“, kako se to obično kaže: internet-sveznanje veli da nam je ta reč došla iz drevnosemitskih korena, preko grčkog i poznolatinskog, da bi zacarila u romanskim jezicima i engleskom, a od reči za ovnujski rog u koji se, valjda, duvalo kako bi se obznanio radostan događaj. Doduše, nisam siguran čemu se to radujemo kad dođemo do ove tačke, osim možda pukoj činjenici da smo je doživeli; evo, recimo, moj otac nije, umro je u svojoj četrdeset šestoj, da ne pominjem milione i milione drugih koji odlaze prerano, premladi.) Kad navršite pedesetu – makar je kod mene tako – imate utisak da ste se popeli na vrh tobogana i da sad počinje munjevito i neopozivo spuštanje, na čijem je kraju zakucavanje u tvrdu zemlju i nulta šansa da se ponovo popnete.

Opet, neki kažu kako su pedesete „nove tridesete.“ Moglo bi se o tome razglabati – prosečan životni vek je produžen u odnosu na prošla razdoblja, živi se generalno kvalitetnije i habanje ljudskog organizma je usporeno, nauka i tehnologija pripomažu da i duh i telo budu daleko aktivniji nego ikad pre... ali činjenica je da ja nikada nisam zaista razmišljao o svojim godinama, niti o tome šta one znače, kako bi trebalo svoje navike i ponašanje da im prilagodim, i da li bi uopšte to trebalo da radim. Imam utisak da je tu negde, iza ćoška, ono vreme kad sam završavao studije, zapošljavao se, formirao porodicu, slušao, gledao, čitao, pisao, crtao, svirao, pevao, putovao – radio sve ono što sam želeo i trenutno bio u mogućnosti da ostvarim.

Onda dođe ta brojka, pa zastanete i razmislite. I smesta pomislite na to – šatro, iza ćoška – vreme kad ste sami pomišljali za tadašnje pedesetogodišnjake kako su matore keše (ili drtine, krečane, čilageri, fosili itd.). Osmehnete se, kiselo. Svakako da mnogi danas isto misle o vama.

Ali ne shvatate zašto bi bilo tako. U redu – izgubili ste kosu, ništa strašno; ono malo što vam je preostalo poprimilo je srebrnu i belu boju, ali zar nije to baš šarmantno? Bole vas leđa, ali to je rezultat današnjeg načina života, i znate nepobitno da bezbroj onih nekoliko decenija mlađih od vas pate od istih tegoba zato što neprestano sede i bulje u ekran. Zanima vas i dalje „sve što vole mladi.“ Prostata vam ne pravi probleme, libido – hvala na pitanju, da kucnemo o drvo... I šta je onda drugačije? Šta se to bitno promenilo u toj tački gde vas gravitacija neumoljivo hvata i sve jače vuče niz izlizani tobogan? Osim što ste akumulirali veoma mnogo životnih iskustava i ovladali određenim veštinama i znanjima u dovoljnoj meri da to što radite, radite rutinski, bez napora, i gotovo bez ikakvih oscilacija u kvalitetu?

Ne pokušavam da nađem odgovor na to, ali izvesne naznake mogu da primetim u sitnim promenama. Jedna od njih, meni zaista upadljiva (spoljnom posmatraču svakako ne), jeste mala promena u vrsti knjiga koje čitam.

Ah, te knjige...

Ne sećam se da su me ikada naročito privlačile biografije – ako se izuzme kratak period za vreme gimnazije, kada sam pročitao nekoliko životopisa o poznatima (Stounovu Agoniju i ekstazu o Mikelanđelu i Žudnju za životom o Van Gogu, Pjer la Mirov Mulen Ruž o Lotreku, te Cvajgovu romansiranu biografiju o Magelanu). Posle toga, okrenuo sam se žanrovskoj literaturi i ostalo je, što se kaže, istorija. Ali sada, posle toliko godina i toliko hiljada i hiljada pročitanih stranica, ustanovio sam kako me biografska književnost sve više privlači.

Svestan sam, naravno, kako čitanje o životu nekoga ko je zaista živeo, disao, hodao, stvarao, ostavio za sobom nekakav trag na ovoj planeti, nosi u sebi izvestan voajerizam, kao uostalom i gledanje dokumentarnih programa ili – u krajnjim ekstremima – rijaliti emisija. Ali isto tako, umešno napisana biografija poznate istorijske ličnosti može da bude uzbudljiva koliko i bilo koji roman s izmišljenim zapletom, i itekako inspirativna. Naravno, ne mislim tu na „biografije“ likova kao što su Ledi Gaga ili Džastin Biber, koje su namenjene zna se već kome, i koje niko neće čitati za pet, a kamoli za pedeset godina. Međutim, životopisi ljudi koji su nešto značajno i trajno promenili u svetu – bez obzira na to da li se radi o sferi umetnosti, politike, nauke ili nečeg četvrtog – moraju izazivati svojevrsnu fascinaciju u čitaocu. A siguran sam da tu i njegove, čitaočeve godine imaju značajnu ulogu. Znam da je kod mene takav slučaj. Pedeset navršenih godina života: lep, okrugao broj i pravi trenutak da čovek zastane, osvrne se za sobom, podvuče crtu i odmeri šta je uspeo da za sve to vreme postigne, promeni, ostavi svoj trag. I naravno, uporedi to sa slavnim prethodnicima. Da budem jasan: znam da niko nikada neće pisati moju biografiju, to bi zaista bilo tegobno i dosadno štivo. Ali to saznanje mi nimalo ne smeta da sa sve većim interesovanjem uranjam u priče o ljudima koji su zaista postojali i tim svojim postojanjem zaslužili da im životni put bude sačuvan od zaborava.

Sticajem okolnosti, nedavno sam završio sa prevođenjem jedne i čitanjem druge biografije, da bih sada upravo počeo sa prevođenjem treće. Koincidencija? Jedna od stvari koje naučite ako poživite pete decenija, jeste i to da koincidencije retko kad postoje.

„Laguna“ je jedna od naših izdavačkih kuća koje neguju časnu tradiciju objavljivanja biografskih knjiga, i sa njom već dugi niz godina uspešno sarađujem. Zahvaljujući promišljenom izboru uredništva i poverenju u moje prevodilačke sposobnosti, bio sam u prilici da s velikim zadovoljstvom prevedem za „Lagunu“ mnogo dobrih i značajnih knjiga. Prošle godine, jedna od njih je upravo bila biografija – zapravo, autobiografija Život Kita Ričardsa koju sam preveo zajedno sa Dejanom Cukićem, kao krunu serije zanimljivih životopisa značajnih rok umetnika. Ove godine mi je poveren zadatak prevođenja biografije čoveka koji je takođe za života bio zvezda, ali u sferi informacionih tehnologija, čoveka koji je na život većine nas izvršio strahovit uticaj premda sami možda toga nismo ni svesni. Knjiga o kojoj govorim je zvanična biografija Stiva Džobsa iz pera Voltera Ajzaksona, koja će se na srpskom iz štampe pojaviti krajem aprila.

Naravno, Džobsova nedavna smrt je ovu knjigu učinila neprijatno aktuelnom (kad god pomislim na Džobsa i Epl, padne mi na pamet efektna crnohumorna karikatura koju sam video na Fejsbuku i u kojoj Džobs, u svojoj prepoznatljivoj crnoj rolci, stoji pred vratima raja dok Sveti Petar prelistava knjižurinu i traži njegovo ime u njoj; „Imam ja aplikaciju za to“, kaže mu Džobs nestrpljivo), i neki domaći izdavači požurili su da uskoče u taj vagon i obrnu koji dinar objavljujući šture i inferiorne knjige o životu ovog izuzetnog pronalazača i preduzetnika, ali samo se za jednu Džobsovu biografiju može reći kako je definitivna – upravo za ovu, koju sam imao, štono se kaže, čast i privilegiju da prevedem za „Lagunu.“

I sam Ajzakson je neko čiju bi biografiju bilo zanimljivo pročitati, ali dovoljno će biti da kažem kako je on trenutno rektor Aspen instituta, organizacije za proučavanje obrazovanja i politike sa sedištem u Vašingtonu, a svojevremeno je bio na mestima generalnog direktora CNN-a i glavnog i odgovornog urednika časopisa Tajm. Džobsova biografija nije mu prva, već četvrta ovakva knjiga, a prethodne tri bavile su se životima Henrija Kisindžera, Bendžamina Frenklina i Alberta Ajnštajna (ovu potonju bih naročito voleo da pročitam). Pošto su se on i Džobs dobro poznavali, generalni direktor Epla ga je zamolio da napiše njegovu biografiju, svestan toga da je smrtno bolestan, i Ajzakson je ovu knjigu pripremao dve godine, razgovarajući pritom sa svim ljudima koji su igrali iole značajnu ulogu u Džobsovom životu, od Stiva Voznijaka preko Džoan Baez i Bona Voksa, pa do Bila Gejtsa, kao i sa samim Džobsom koji mu je dao određene ruke da napiše objektivnu knjigu o njegovom životu, bez ikakvih ulepšavanja. Ajzakson je upravo to i uradio, i rezultat je upravo ono što čini biografije toliko privlačnim: studiozno i detaljno analiziran životni put jednog od najuticajnijih ljudi s kraja prošlog i početka ovog veka.

Kad kažem kako Džobsovog uticaja na naš svakodnevni život možda i nismo svesni, ne mislim samo na čudesne spravice koje nam je njegov Epl doneo. Ne morate imati mek-kompjuter, ne morate imati ajfon ili ajped, ne morate slušati muziku na ajpodu (premda sigurno nešto od toga svakodnevno koristite, ako ne baš s markom Epl, onda neki od bezbroj surogata): dovoljno je da imate dete ili da volite animirane filmove, i shvatićete da je Stiv Džobs, zahvaljujući tome što je bio vlasnik kompanije Piksar, kroz Priču o igračkama, Život jedne bubice, Wall-E i druge animirane blokbastere ostvarene u saradnji sa Diznijem, obogatio detinjstvo vaših klinaca i bio itekako prisutan u vašem domu. „Klaud“ računarstvo, čije vreme tek dolazi, pokazaće koliko je Džobsov uticaj na organizaciju života savremenog čoveka bio dalekosežan. Zato je ova knjiga, po mom skromnom mišljenju, nezaobilazna za svakoga ko želi da stekne dublji uvid u to zbog čega danas živi upravo ovako, a ne nekako drugačije. U tom smislu, Ajzaksonova bigrafija Stiva Džobsa mogla bi se nadovezati na sjajnu knjigu Bila Brajsona Kod kuće (ponovo sam imao to zadovoljstvo da je prevedem pre godinu ili dve za „Lagunu“) u kojoj se – doduše, kroz prizmu viktorijanskog doba – obrazlaže zbog čega je savremeni svakodnevni život organizovan upravo ovako. Nekada su začini i čaj snažno uticali na svakodnevicu zapadnog čoveka, a danas to svakako čine računari i gedžeti. Stiv Džobs je bio veliki vizionar i čovek žestokog umetničkog senzibiliteta i integriteta, u tolikoj meri da je povremeno iskakao iz uobičajenih parametara „normalnog“ društvenog ponašanja. Ali, opet, koji genije to nije radio? Čitanje i prevođenje Džobsove biografije zaista me je nagnalo da malo drugačije gledam na dobar deo aktivnosti kojima se bezmalo svakog dana bavim. A retke su knjige sa takvim potencijalom.

Druga biografija čije čitanje upravo dovršavam zapravo je neka vrsta autobiografije ili, kako sam autor veli, „memoar-mešanac.“ U Srbiji se deca u osnovnoj školi prvi put susreću s autobiografskim tekstom kad na red dođe Nušićeva Autobiografija, i premda je ona jedno od retkih komediografskih dela koja, na onaj neuhvatljivi marktvenovski način, ostaju aktuelna i vekovima posle nastanka, zato što govore prevashodno o ljudskim naravima koje se kroz istoriju menjaju mnogo manje nego što smo skloni da pomislimo, jedan od uzgrednih učinaka ove lektire jeste, kako mi se čini, to da srpski čitaoci zahvaljujući Nušiću sam žanr autobiografije automatski shvataju kao nešto namerno šaljivo i neozbiljno. Knjiga Pola Kelija Kako spremiti moču (How to Make Gravy) sadrži autobiografske elemente, ali je i mnogo više od pukog opisa životnog puta jednog od najpopularnijih savremenih australijskih muzičara. Ovo ogromno izdanje nastalo je tako što je Keli pripremao beleške za knjižicu kojom je trebalo da bude propraćeno luksuzno izdanje od 8 kompakt diskova A-Z Recordings sa pesmama snimljenim pre nekoliko godina, kada je bio na svetskoj turneji i nastupao u svakom mestu po četiri puta zaredom, izvodeći svoje pesme po abecednom redu, po dvadeset pet za veče. Keli je tada shvatio kako ima brdo materijala koji je zahtevao zasebnu knjigu. I eto nje, na radost obožavalaca Kelijeve muzike kojih u svetu ima poprilično, ali se plašim da bi u Srbiji bili nedovoljni i za kombi-stranku.

Kako spremiti moču je nešto što bi Kurt Vonegat nazvao (kao kada je govorio o svom poslednjem „pravom“ romanu Vremetres) „gulaš-paprikašem“ od knjige. Fragmentarna i organizovana tako da prati redosled pesama u audio izdanju, knjiga vodi čitaoca naizgled zbrda-zdola i sasvim nelinearno kroz refleksije i sećanja čoveka koji je duže od tri decenije aktivan na svetskoj muzičkoj sceni. Ali to nije samo rok-autobiografija, premda bi svaki muzičar ili neko ko želi da se bavi populafnom muzikom trebalo da je pročita; to je istovremeno i putopis iz Australije, kontinenta o kom tako malo znamo, sa beleškama o australijskoj daljoj i bližoj istoriji, napomenama o kriketu i australijskom fubalu (ragbiju) te slikarima i drugim umetnicima aboridžinima, izvodima iz dnevnika sa turneja po Evropi i Americi... I upravo ova fragmentarna forma izgleda mi kao nešto najbliže stvarnom dokumentu. Ničiji život nije linearna priča i ako se u nekom i može prepoznati manje-više postojano putovanje od jedne do druge tačke, obično se zaboravlja na sve one svakodnevne digresije i vrludanja koja biografi smatraju nevažnim. Ovakve knjige su blago za voajera u nama, jer pružaju uvid u samo promišljanje autora kog poznajemo iz nekog drugog miljea, tako da zahvaljujući pisanoj reči sklapamo mozaik sa sasvim novom slikom o njemu.

Pola Kelija aktivno i uporno slušam negde od 1988, kada je PGP objavio njegov album Gossip u tadašnjoj Jugoslaviji. Ovog februara krunisao sam to istrajno bavljenje njegovim opusom kada sam prisustvovao koncertu koji je Keli održao u Londonu. Dok sam ga posmatrao na sceni, u glavi sam iznova vrteo „filmove“ njegovog života koje je izneo u tom svom gulaš-paprikašu, i osetio još dublje, još iskrenije poštovanje prema njemu, kao prema još jednom od izuzetnih ljudi koji su ostavili svoj trag ostatku čovečanstva.

Je li to – ostavljanje traga – zapravo cilj kojem svi, svesno ili nesvesno težimo? Moguće. Biografije i autobiografije nam pomažu da vidimo kako je to uspelo drugima.

Ponavljam, siguran sam da niko neće pisati moju biografiju; sada, na toj imaginarnoj polovini puta, odakle po nekoj uvrnutoj logici dekadnog pogleda na svet sve može da ide samo nizbrdo, preostaje mi samo da pokušam da procenim jesam li zadovoljan sopstvenim tragom. Od čega se on sastoji? Od nekoliko napisanih i mnogo prevedenih knjiga. Isto tako – i svakako mnogo važnije – tu su i moje dve kćerke kojima se ponosim. Mogao bih da nabrojim još ponešto, ali kad uporedim ono što sam za ovih pola veka uspeo da uradim (bez obzira na okolnosti) sa biografijama ljudi koje duboko poštujem i divim se njihovim delima, osećam samo beskrajnu skrušenost... i svojevrstan spokoj, mir između mene i sveta u kom obitavam.

A to, mislim da će se sa mnom složiti svako moj vršnjak, nije malo.

Nije, zaista.

OVDE TEXT

Copyright © 2014 Goran Skrobonja.
All Rights Reserved.

Design By www.OrbMarketing.com