POL KELI UŽIVO - London, 3. februar 2012.

Junion Čepel je jedna od poznatijih građevina u Londonu, nedaleko od metro stanice Hajberi i Islington. Ova karakteristična viktorijanska crkva u gotskom stilu, sa osmougaonim tlocrtom i tornjem visokim pedeset metara, pored toga što je namenjena bogosluženju, omiljeni je prostor za muzičke nastupe uživo – verovatno zbog svoje savršene akustike. Večeras tu nastupa Pol Keli, čovek koji je u prethodnih tridesetak godina izrastao u instituciju australijske popularne muzike. Zagrevanje za Polov nastup povereno je njegovoj mladoj sunarodnici i pevačkoj zvezdi u usponu, Kejt Miler-Hajdke.

Pozornica je prostrana, uređena i osvetljena kao pozorišna bina, sa dva klavira – koncernim i električnim – kao i nekoliko pojačala i mnoštvom mikrofona. Upadljivo odsustvo bubnjeva jasno govori o tome da nas čeka akustično veče. Tačno u pola osam, na scenu izlaze Kejt i njen partner u muzici i životu, Kir Natal. Mlada Australijanka čiji je album prvenac Curiouser objavljen 2008. izazvao znatnu pažnju u Australiji i Americi, započinje nastup anđeoskim glasom, dok je Natal prati na gitari. Izvode „Our Song“ pred publikom koja još ulazi, polako puni crkvene klupe i galeriju i čeka u redu da kupi čaj ili vruću čokoladu. Posle pozdrava i očekivane tvrdnje kako joj je izuzetna čast da nastupa pre velikog Pola Kelija, Kejt sa Kirom prolazi kroz pregršt pesama u kojima do izražaja dolaze njene impresivne glasovne sposobnosti i školovani glas. „Dreams/I Love You“, „The One Thing I Know“, „Politics In Space“, „Caught In The Crowd“ i posebno izuzetno popularna „Fejsbuk pesma“ („Are You Fucking Kidding me?“) zvuče fantastično, istovremeno ogoljeno i bogato u prostoru čija je akustika projektovana tako da se svaki ton čuje kristalno jasno, a primese operetskog i kabaretskog nastupa koji priziva u sećanja Kejt Buš ili Lenu Lovič, u kombinaciji s iskrenim devojačkim angstom razgaljuju publiku koja posle četrdeset pet minuta izuzetno zanimljive i kompetentne svirke pozdravlja Kejt i Kira žestokim aplauzom. Ipak, svi su tu zbog Pola, i to je sasvim jasno kada se, posle kratke pauze, tačno u osam i trideset, gospodin Keli pojavi sam na pozornici.

E sad, da mi prostor to dozvoljava, ovde bi bilo idealno mesto za široku digresiju u kojoj bih pokušao da objasnim koliko mi muzika koju stvara i izvodi ovaj čovek znači već duže od četvrt veka, ali ostaviću to (možda) za neku drugu priliku. Dovoljno će biti ako kažem da mi je izlazak suvonjavog i sitnog pedesetsedmogodišnjeg ćelavca u skromnom tamnom odelu na prostranu pozornicu ispunio srce kao retko koji prizor u mnogo proteklih godina – razlog za to je jednostavan: zahvaljujući brojnim audio i video snimcima njegovih nastupa uživo, znao sam šta nas sve večeras čeka u Junion Čepelu.

I naravno, kao što i priliči mestu na kom se nalazimo, Pol sam, bez ikakve instrumentalne pratnje, izvodi „I Will Meet You In The Middle Of The Air“, pesmu koju je komponovao na osnovu psalma Kralja Davida iz Biblije (tekstu je dodao praktično samo refren, odnosno naslov), pesmu koja vas nagoni da se naježite u kakvom god aranžmanu da je čujete. Prikladan pozdrav publici u ovoj crkvi gde se duhovno i svetovno, smerno i zavodljivo, susreću i mešaju na tako čudan način.

Publika reaguje jednodušno, gromkim aplauzom, a Pol s prijatnim osmehom pozdravlja prisutne i zahvaljuje im se što su došli da ga vide po tako hladnom vremenu (u Londonu je, zapravo, oko nule, ali Britanci takvo vreme nazivaju „ledenim“ i te večeri su se – gotovo komično panično – pripremali za najavljeni sneg koji, kako će se sutradan ispostaviti, nije omanuo).

Keli uzima ozvučenu akustičnu gitaru i seda na barsku stolicu kraj koje su mikrofon i stalak sa termosom i asortimanom usnih harmonika. Njegov izbor druge pesme – melanholične studije o nasilništvu i kajanju „If I Could Start Today Again“ – nagoveštava intiman i prisan ton čitavog nastupa. Posle novog burnog aplauza, na binu izlazi Den Keli, Polov bratanac i prateći gitarista već dugi niz godina, simpatičan momak sa šampionskom „pucval“ frizurom. Pol ga predstavlja i kaže da će Den stajati, dok će on, uz izvinjenje, nastaviti da sedi, zbog bolova u leđima. Prva pesma koju izvode zajedno jeste čarobna „Midnight Rain“, da bi posle nje zapravo tek počeo pravi šou, sa legendarnom „Before Too Long.“ Publika, u kojoj ima mnogo Australijanaca, ushićena je.

Sada se već svi osećamo kao da smo na sedeljci sa starim prijateljima koji uživaju u tome da nas zabave, i kada usred pesme, na početku sola, Denu „nestane struja“, Pol ne propusti priliku da ga šaljivo ukori, kao dobrodušni strika brljivog nećaka. Sviraju zatim „Stolen Apples“, naslovnu stvar sa poslednjeg Kelijevog studijskog albuma, pa prelaze na prvi pravi njegov hit, nostalgičnu pesmu „From St. Kilda to King's Cross“ s albuma Post iz davne 1985. godine. Onda dolazi trenutak da Pol najavi novu pesmu, „For the Ages“, posle čega on i Den izvode „Hard Love“ koju je pre dvadesetak godina napisao za Viku i Lindu Bul, sestre pevačice izuzetno popularne u Australiji.

Sledi „Dumb Things“, možda jedna od najprepoznatljivijih Polovih stvari, zahvaljujući tome što je debitovala u filmu Mladi Ajnštajn, a onda su Denove vokalne sposobnosti stavljene na probu u visokim deonicama za predivnu pesmu „Careless“ s albuma So Much Water So Close to Home. Vedre tonove donose „Foggy Fields of France“ i razigrana „Song of the Old Rake“ u kojoj se Den hvata ukulelea. Potom Pol odlaže gitaru i polako prilazi koncertnom klaviru da bi odsvirao i otpevao setnu „Please Live Your Light On For Me“ dok u ogromnom prostoru katedrale vlada potpuni muk, tako da se čini kako njegov jasan i precizan tenor dopire sa svih strana. Posle novog burnog aplauza, opet sa gitarom, Pol ima malih problema sa prstima, svakako zbog hladnoće, ali konačno oni „prorade“ i prvi razloženi akordi uljuljkuju publiku u hipnotički ritam pesme „They Thought I Was Asleep.“ Ovo je možda jedan od najboljih primera Kelijevog majstorstva u pisanju tekstova, priča o dečaku koji zajedno sa braćom i sestrama zaspi na zadnjem sedištu auta dok se porodica vraća kući s izleta, da bi ga probudio kamion u prolasku ili možda neka kantri pesma; njegovi roditelji na prednjim sedištima misle da on spava i otac nešto tiho govori majci, ona počinje da plače, da bi je ovaj zatim blago pomilovao po kosi. „Molio sam se Gospodu da nam sačuva duše“, peva Keli, „tada sam još verovao.“ On nam ne razjašnjava o čemu je zapravo reč – da li to njegov otac saopštava majci da želi da je ostavi, ili je možda saznao da je oboleo od neke neizlečive bolesti... tek, dečak je svestan da je u pitanju nešto što će mu promeniti život. „Kako bih samo voleo da sam tada zaista spavao“, zaključuje on milujući žice gitare.

 

Den je tu da ponovo razveseli društvo – stric mu s respektom prepušta pozornicu i momak najavljuje pesmu sa svog samostalnog albuma Dan Kelly's Dream kao „postapokaliptičnu mešavinu Med Meksa i Vodenog sveta“, u kojoj glavnu ulogu pored njega imaju još i Ringo Star, duh Džimija Hendriksa i – Bindi Irvin. Prisutni Australijanci se grohotom smeju i on pokušava da objasni ostalima kako je dotična izuzetno velika zvezda u australijskoj industriji zabave (reč je o vunderkind-kćerki poznatog estradnog lovca na krokodile Stiva Irvina, koja se oprobala u glumi, pevanju, plesu, repovanju, komponovanju i borbi za očuvanje životne sredine). Naravno, to je pesma „Bindi Irwin's Apocalypse Jam“ i Den poziva publiku da sa njim peva izuzetno zarazan refren. Kada dođe trenutak za solo, on zastane i upita: „Da sviram solo, ili da odmah pređem na poslednju strofu?“ Publika mu veselo odgovara i on kratkom solažom pokazuje koliko je dobar i talentovan muzičar.

„Uuu, što je to dobra pesma...“ govori raspoloženo Pol dok se vraća na pozornicu. Sviraju zatim staru dobru „When I First Met Your Mother“, još jednu novu pesmu – „Cold As Canada“ „Možda bi bolje bilo da se zove: Cold as London?“ pita Paul publiku), upečatljivu „God Told Me To“ i veličanstvenu „To Her Door“ uz koju curice koje nisu ni bile rođene te davne 1987. kada je objavljen album Under the Sun razdragano igraju u prolazima između crkvenih klupa. Svi slute da se bliži kraj zvaničnog dela koncerta i Pol najavljuje „Božićnu pesmu iz zavičaja“ na oduševljenje prisutnih koji su jedva dočekali jednu od njegovih najčudnijih i najpopularnijih stvari, „How to Make Gravy“ o liku koji se javlja prijatelju iz zatvora i vajka se što neće provesti Božić sa porodicom niti biti u prilici da pripremi moču kao što to obično radi. Konačno, u ritmu laganog valcera Paul peva „Young Lovers“ (uz neizbežan smeh iz publike na stihove o starcu koji je nekad bio mladi ljubavnik i stiskao snajku uz plot, a sad mora da sedne kako bi se popiškio).

Stojeće ovacije su impresivne. Bio sam na mnogim koncertima, ali retko sam video toliko bezuslovne posvećenosti, privrženosti i ljubavi publike prema zabavljaču koji ju je razgalio u proteklih sat i po. Naravno, Pol se vraća na bis i  peva „Every Fucking City“; Den mu se pridružuje za snažnu verziju himnične „Deeper Water“ i za sam kraj, njih dvojica izvode pesmu za koju sam Keli tvrdi da „ne govori ni o čemu“, ali je svi promoteri i organizatori koncerata izuzetno vole zbog vedrine i optimizma kojom zrači – „Leaps and Bounds“ s albuma Gossip iz 1986. koji je Pola proslavio izvan granica rodne Australije. Ponovo ovacije, trupkanje i aplauz koji odzvanja među kamenim zidovima velike crkve, ali to je ipak kraj – svetla se pale i vreme je da se pođe.

Teško je u čoveku tako skromne pojave i prirodnog, neusiljenog i opuštenog držanja videti ikonu australijskog pop-roka, ali Pol Keli to zaista jeste (u svojoj poluautobiografskoj knjizi How to Make Gravy on upravo i pominje anegdotski događaj kada je otišao u toalet na pauzi nekog festivala, pa ga je tamo ispred pisoara prepoznao jedan posetilac, i onako raskopčanog šlica i neopranih ruku pohitao da se rukuje s Polom rekavši: „Čoveče, ti si ikona!“). Njegov uticaj na današnju muzičku scenu u Australiji je ogroman, a spremnost da angažuje svoj talenat i energiju kako bi ukazao na različite probleme u australijskom društvu govori o ličnosti koja je mnogo više od pukog muzičara i zabavljača. Tog petka, 3. Februara 2012, priredio nam je intimno i opušteno veče, prelivši iz sebe u svakoga od nas u Junion Čepelu talase pozitivnih vibracija i uverenja – koliko god prolazno bilo – da život ume da bude lep.

Za mene lično, ovo je bio susret s izuzetno snažnim stvaraocem koji me je svojom muzikom razgaljivao mnogo, mnogo godina. Pol Keli svira u Evropi, otprilike, svake dve godine, tako da će mi se ponovna šansa za susret s njim ukazati 2014. I ako ove godine ne bude smaka smeta, ne vidim nijedan ozbiljan razlog da se opet ne sretnemo.

Copyright © 2014 Goran Skrobonja.
All Rights Reserved.

Design By www.OrbMarketing.com